Петар I Павловић — разлика између измена

'''Петар I Павловић''' (?-[[1420]]) је био [[Срби|српски]] [[кнез]], а потом и [[војвода]] из [[властелин]]ске породице [[Павловићи|Павловића]] која је имала своје поседе у [[Исток|источним]] деловима [[Краљевина Босна|краљевине Босне]]. После [[Убиство|убиства]] његовог [[Отац|оца]] [[Павле Раденовић|Павла Раденовића]] (?-[[1415]].) на Пареној пољани код [[Бобовац|Бобовца]] 1415. године коме је присуствовао, Петар преузима вођство над Павловићима и са млађим братом кнезом [[Радослав Павловић|Радославом]] (1420 — [[1441]]1420—1441) отпочиње рат против [[Сандаљ Хранић Косача|Сандаља Хранића]] ([[1392]] — [[1435]]) и [[Косаче|Косача]]. У том сукобу се ослонио на помоћ [[Османлије|Османлија]], чију је помоћ платио признавањем [[вазал]]них односа према [[султан]]у, што је резултовало великим успесима против Сандаља који је био потпуно потиснут. Међутим Османлије су промениле страну и 1420. године су стигле у краљевину Босну као Сандаљеви савезници против Павловића. У сукобу са њима гине сам Петар, а на челу Павловића га наслеђује његов млађи брат Радослав.

Притисак Павловића на Сандаља и оне који су га подржавали био је толики да је сам краљ Остоја морао да тајно [[ноћ]]у побегне са сабора властеле Краљевине Босне да га не би снашло исто оно што је он организовао Павлу Раденовићу пар година раније. Последица овога и Сандаљеве наизглед безизлазне ситуације, била је и Остојина одлука да приђе Павловићима и да буде један од оних који ће се окористити пропашћу Косача, али без претераног успеха јер он већ [[1418]]. године умро. Његов син и наследник [[Стефан Остојић]] (1418 — [[1421]]1418—1421) је наставио непријатељску политику према Сандаљу, али без видљивог успеха. Међутим и сам сукоб се делимично смирио јер је Сандаљу у помоћ притекао [[син]] његове друге [[Супруга|жене]] [[Јелена Лазаревић Балшић Хранић|Јелене]] из првог брака [[Балша III Балшић]] ([[1403]] — 1421), а и Сандаљ је схватио да је једина сила која доноси превагу у сукобима само снага Османлија, тако да је и он постао њихов вазал, највероватније средином 1418. године пошто се у јесен исте године помиње као несумњиви господар својих земаља.