[[Ђорђе Бајић]]: <ref>[http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8370 „Много буке ни око чега“]</ref>
Цитат|Друга режија Лазара Ристовског је блеферски пуцањ у празно, неуспешни арт-хаус који покушава да се додвори уз помоћ уобичајних мамаца за домаћу публику... Бели лавови су замишљени као алегорична прича о проблемима радничке класе, али ту нема ни трунке искрености. Социјални коментар не функционише, а кокетирање са комедијом још мање. Ристовски жели да се представи као „човек из народа“ и постави се на чело револуције, али му то не полази за руком... Без обзира што је Ристовски пре почетка снимања поручио да ће филм бити снимљен по једном од најбољих сценарија Гордана Михића, уследила су прекрајања која су резултирала да се искусни сценариста готово у потпуности повуче из пројекта. На крају је као сценариста потписан Ристовски, док је Михић наведен као аутор приче по којој је настао филм... Једини разлог због кога би овај филм ваљало евентуално погледати јесу груди Монике Киш.
Слободан Вујановић: <ref>[http://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=389&yyyy=2011&mm=05&nav_id=510010 „Србија по Лазару“]</ref>
{{Цитат|... Када Диле у камеру каже да је он Лазар Ристовски, тог тренутка он, шта год ми мислили о њему, преузима одговорност да се не крије иза свог филма. Већ стаје испред њега.}}
[[Зоран Јанковић (критичар)|Зоран Јанковић]]: <ref>[http://www.yc.rs/sr/magazine/kritika/filmovi/story/3858/Kritika%3A+Beli+Lavovi+-+Film+u+pokušaju.html „Филм у покушају“]</ref>
{{Цитат|Лазар Ристовски је био тумач главне улоге у тематски сродном, а далеко ефективнијем [[Желимир Жилник|Жилниковом]] делу [[Тако се калио челик]] с краја осамдесетих. Ристовски у Белим Лавовима настоји да редефинише свој лик и основна збивања из тог Жилниковог рада, али све остаје на пуком покушају... Наиме, Бели лавови се тешко филмом могу и назвати, јер Ристовски се овде (не)свесно определио на драматуршки неоусресређен импресионистички сценарио који је збир стилски непомирљивих „решења“, општих места, исхитрености, прволопташких досетки, прегласне, зихерашке и превише афектиране глуме и разних других несувислих неодмерености... Аутор Белих лавова заправо ствара љубавно писмо самоме себи, у крајњем збиру понудивши нимало привлачни самохвалоспев. Овој паради его-трипа и маније величине у којој се Ристовски (за туђе новце) потврђује као глумац (присутан у готово сваком кадру) продуцент и сценариста се доста тога могло опростити да је крајњи исход био иоле квалитетнији филм.}}
