Константин Михаиловић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Disambiguated: Цариград → Византијски Цариград |
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
||
Ред 26:
Рођен је 1435. у Островици, градићу у близини напредног рударског града [[Ново Брдо|Новог Брда]]. Имао је двојицу браће, вероватно млађе. Родитеље ниједном не спомиње па се претпоставља да је рано остао без њих, сасвим могуће у покољу који је уследио након Турског заузећа града 1444. Могуће је да потиче из породице рудара и да је и сам добио нека знања у овом послу а скоро је сигурно да није био племенитог рода и да није имао никаквог образовања.
Први податак који даје о себи је да је 1453. био у одреду [[Јакша Брежичић|Јакше Брежичића]], родоначелника пореодице [[Јакшићи|Јакшића]], одреду који је [[ђурађ Бранковић|деспот Ђурађ]] био обавезан да шаље свом сизерену, турском султану у помоћ. Иако је султан Мехмед најавио поход на Караманију у Малој Азији ускоро се дознало да се иде на [[Византијски Цариград|Цариград]]. Српски одред учествовао је, иако преко своје воље, у опсади и [[пад Цариграда (1453)|заузећу
Већ следеће године дошао је ред на Србију да искуси намере [[Мехмед II Освајач|Мехмеда Освајача]]. Србија је нападнута а 1455. након дуге опсаде предало се и само Ново Брдо, други по значају град у држави. Султан је наредио да се најугледнији људи погубе, жене је разделио својим војницима а младиће, међу њима и Константина, повео на дуг пут у дубину Царства да их претвори у јаничаре. Током пута Константин је покушао да побегне али је поштеђен уз јемство његове браће да неће више покушавати ништа слично. Доведен је у престоницу [[Једрене]] и био на некој нама непознатој дужности одакле је имао увид у дешавања на двору. Пратио је султанове већ од наредне године походе али је вероватно да још увек није начињен јаничарем већ је био при комори или неким другим помоћним трупама.
1456. иде са султановом војску у опсаду [[Београд
Сада већ јаничар са искуством, Михаиловић је учествовао у походу против влашког војводе Влада Цепеша у којем се истакао при преласку Дунава и одбрани мостобрана зашта је добио личну слободу (могао је своју имовину после смрти оставити коме хоће, иначе је она припадала султану). Уследили су походи на Митилену и на Албанију где су покорени сви кнезови осим Скендербега. Чини се да Михаиловић у овим дешавањима није присуствовао на бојишту.
Ред 43:
Књигу касније прозвану „Јаничарове успомене“ а чији би најшриближнији назив (према најстаријем тексту) био „Летопис о турској управи“, Константин Михаиловић писао је негде између 1497-1501. Посветио га је тадашњем краљу Пољске Јану Олбрахту у намери да га осоколи на нове борбе са Турцима. Дело је вероватно врло скоро постало читано и умножавано па су настале и многе грешке и глосе, између осталог је Константин замењен са његовим оцем па се доцније среће као „Михаило Константин(овић)". 1565. књига је штампана на чешком језику и то као „Турска хроника“ (што је постао други назив за дело) те је постала још популарнија. Затим је потонуло у таму векова и било поново објављено тек 1828. године на пољском језику. На српски је његово дело превео 1865. године [[Јанко Шафарик]] према чешком издању.
Дело има предговор и 49 поглавља. У главама 1-7 говори о исламу, муслиманским народима, обичајима, обредима. Осма глава говори о турском изврдавању задате речи. У главама 9-14 приказује се турска историја до преласка у Европу. Поглавља 15-17. говоре о српској историји од Милутина до деспота Стефана. Главе 18. и 19. говоре о турским ратовањима на другим странама а затим се од 20. до 24. поново враћа ратовањима Турака у Европи ([[ђурађ Бранковић|деспот Ђурађ]], [[Јанош Хуњади]]). Од 25. главе у којој почиње историја Мехмеда Освајача Константин говори и о својој личности и догађајима у којима је учествовао. У глави 34. он бива заробљен у Босни и напушта Турску. 35-39. глава говоре овлаш о даљој турској историји, а затим се од 40-48. прелази на опис турске војне и административне организације. Последња глава је његово обраћање угарском и пољском краљу да уједине снаге у савезу против Турака.
Његово дело има јасну намену: да покаже и објасни Турке, њихову државу и војску и да обрати пажњу на њихове слабости, које се само из непознавања не искоришћавају. Иако Турке не воли, увек је спреман да истакне предности њихове организације, тактике, војне мудрости. Изузетно га боли што хришћани ратују много међусобно, а не против Турака, који једну за једном покоравају хришћанске државе.
Ред 49:
Већина његових причања о историји не потичу из књига и извора. већ из прича и народних прадања, тј. онога што је он могао усменим путем дознати. Историјска тачност, уосталом, и није циљ његовог списа - он жели да на примерима подучи.
У свом делу оставио је и мали преглед српске историје. Сећа се [[
"Јаничарове успомене“ немају неку велику литерарну вредност. мада се по неким деловима текста може видети да је на аутора знатно утицао десетерачки стих. који. наравно. није могао да заживи у пољском језику. Његов стил није висок или углађен, он покушава само да пренесе поруку, да остави своја сазнања хришћанима. Ипак, на моменте његов живи стил постаје изузетно пластичан и заокупљајући. У поређењима је врло вешт и скоро песнички сликовит. Не треба посебно истицати да је дело највредније као историјски извор.
| |||