Голуб Бабић — разлика између измена

'''Голуб Бабић''' ([[Трубар]], [[Дрвар]], [[1824]] — [[Сарајево]] [[1910]]) је био [[Срби|српски]] [[хајдукхајдуци|хајдучки]] [[харамбаша]] и [[војвода]], један од најзначајнијих команданата устаника у вријеме [[Невесињска пушка|Невесињске пушке (1875—1878)]].

[[Срби|Српски]] [[војвода]] '''Голуб Бабић''', рођен је у селу [[Трубар|Трубару]] код [[Дрвар|Дрвара]] 7. септембра 1824. године од оца Илије и мајке Василије. Одраставши, најприје се борио против турског зулума као [[Хајдуци|хајдучки]] [[харамбаша]] у југозападној [[Босна|Босни]] и Тромеђи. У револуционарној 1848. години, за време [[Мађарска револуција 1848.|Мађарске револуције]], учествовао је у одреду српских добровољаца под командом [[Стеван Петровић Книћанин|Стевана Петровића Книћанина]] у борбама по [[Војводина|Војводини]]. Вратио се у Босну и 1858. године, учествује у Дољанској буни (1857—1858), гдје му гине старији брат Божо. Све до 1863. године живи у Славонији, у [[Пакрац]]у, гдје се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из [[Босанска Крајина|Босанске Крајине]] након неуспјеха Дољанске буне. У зиму 1863. године долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког [[Јосип Јурај Штросмајер|Јосипа Јураја Штросмајера]], гдје живе неколико мјесеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у [[Кнежевина Србија|Србију]], због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство, на шта му је Голуб одговорио: ''„Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње. А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови“''. Од 1864. па све до 1875. године живи са породицом у Србији, у селу [[Стублине (Обреновац)|Стублине]] код [[Обреновац|Обреновца]], гдје их је смјестио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код [[Лозница|Лознице]].

Кад је 4. августа 1877. године доживио војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878. организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи. Исте године изабран је, на устаничкој Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на [[Берлински конгрес|Берлинском конгресу]] (1878) заједно са Васом Видовићем, али не одлази у [[Берлин]] због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери [[Аустроугарска|Аустроугарској монархији]]. Улазак аустријске војске и окупацију [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у [[Срб (градГрачац)|Србу]]. Једно вријеме био је у служби нове власти у Бихаћу, прихватајући то као привремено и тренутно боље рјешење од турске власти.

Веома престижно одело, које је Голуб Бабић носио у устанку 1875. године (''види фотографију''), исти је добио због својих изузетних ратничких заслуга, а носио га је пре њега војвода/[[сердар]] Милован Павасовић (''у устанку 1715. године''), да би следећи српски јунак, који је због борбености и храбрости, добио част да носи ово старо одело од [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] ''„Светог Петра“'' (''у [[Доњи Тишковац|Доњем Тишковцу]]'') био [[Четници|четнички]] војвода [[БранеБранко Богуновић|Бранко-''Бране'' И. Богуновић]] (1911-1945).