Милојева и Срндакова буна — разлика између измена

{{Рат

|рат = Нишка буна

 

Проглашење [[Гилхански хатишериф|Гилханског хатишерифа]] [[1839]]. године, тешко је озлоједило Турке по унутрашњости царевине,а нарочито у пограничним крајевима према [[Аустријско царство|Аустрији]], Црној Гори и Србији. У првом реду против Хатишерифа је устао феудални ред [[бег]]ова и [[спахија]], и бројна [[улема]]. Али подстакнити феудалном господом којој су се одузимали дотадашњи тимари и зијамети а улемом која је устала у одбрани [[шеријат]]а и старих установа турске државе, муслиманске масе народа схватиле су увођење [[Танзиматске реформе|танзимата]] као погубно и за сам свој опстанак.<ref>В. Поповић, Аграрно питање у Босни и турски нереди - Београд 1949, стр 41.</ref> Антиреформаторска пропаганда у ширим слојевима муслима била је тако јако и тако подешена, и у Босни као и у Румелији, да су се за ново стање окривљавали хришћани тј. раја, ради које је како се говорило, и потекао читав реформски рад султана Махуда II и султана Абдула Меџида. Како је турска централна власт била немоћна, истовремено и неефикасна да контролише поступке провинциских чиновника то је у многим областима царства анархија узимала маха а прогони немуслиманскиг становништва имали драстичне размере.

Као непосредни повод устанку наводили су се превелики турски зулуми и пљачкање нарочито сеоског становништва, што се све стављало на терет тадашњем нишком гувернеру Мустафа Сабри-паши и његовом управном апарату.