Вајмарска република — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 60:
Да би омогућио својој тек насталој влади да одржи контролу у земљи, Еберт је направио пакт са врховном војном командом коју је сада водио Лудендорфов наследник, генерал [[Вилхелм Гренер]]. Овај [[пакт Еберт-Гренер]] је у основи представљао споразум између владе која се обавезала да неће покушавати да реформише војску и војске која се заузврат обавезала да ће штитити владу. Са једне стране, овај договор је симболизовао прихваћеност нове владе од стране војске, ублажавајући страховања средње класе; са друге стране, сматран је издајом радничких интереса од стране левог крила, и такође је успостављао армију као независну и конзервативну групу у Вајмару, која ће имати велики утицај над судбином републике. Овај пакт је значио један од неколико корака који су довели до перманентне поделе међу политичким представницима радничке класе у СПД и комунисте.
Подела је постала коначна када је Еберт позвао ОХЛ да пошаље трупе да угуше нову побуну војника у Берлину [[23. новембар|23. новембра]], 1918, у којој су побуњени војници заробили команданта града, и затворили државну канцеларију (''-{Reichskanzlei}-'') у којој је боравио савет народних представника. Гушење побуне је било оштро, са неколико мртвих и рањених. Ово је узроковало да лево крило објави раскид са МСПД, који је са њихове тачке гледишта пактирао са контра-револуционарном војском да би сузбио револуцију. Зато је УСПД напустио савет народних представника после само седам недеља. Раздор се продубио када је у децембру формирана [[Комунистичка партија Немачке]] (КПД) у коју су ушле поједине групе са левог крила, укључујући лево крило УСПД-а и
Покушаји поновног успостављања пролетерске диктатуре од стране радника, који су уследили током јануара 1919. године крваво су угушени оружаном интервенцијом припадника паравојне формације [[фрајкори|фрајкора]] састављене од војника добровољаца. Ово је кулминирало убиством Розе Луксембург и Либкнехта, [[15. јануар]]а. Уз подршку Еберта, убицама није суђено пред цивилним, већ пред војним судом, због чега су осуђени на благе казне. Ово наравно није допринело Ебертовој популарности у левом крилу.
| |||