Свемир (космологија) — разлика између измена

м
Разне исправке; козметичке измене
м (Разне исправке; козметичке измене)
 
=== Утицај на људско тело ===
[[Датотека:Astronaut-EVA.jpg|десно|thumbмини|Због опасности вакуума, астронаути носе свемирско одело под притиском када се налазе ван свемирске летелице.|alt=Доња половина приказује плаву планету са белим облацима. Горња половина приказује човека у белом свемирском оделу и јединицу за маневрисање на црној позадини.]]
Нагло излагање врло ниском притиску, као што је ситуација током брзе декомпресије, може изазвати [[Barotrauma|баротрауму]]—повреду плућа, изазване великом разликом у притиску између унутрашности и спољашњости грудног коша. Чак и ако је дисајни пут жртве потпуно отворен, проток ваздуха кроз душник може бити превише спор да би спречио пуцање или повреду. Брза декомпресија може изазвати повреду бубне опне и синуса, модрице и крварење меког ткива, а шок може изазвати повишену конзумацију кисеоника, што води до [[Хипоксија|хипоксије]].
 
 
== Граница ==
[[Датотека:SpaceShipOne Flight 15P photo D Ramey Logan.jpg|десно|thumbмини|[[СвемирскиБродЈедан]] је завршио свој први приватни супер-лет са људском посадом 2004. године, достигнувши висину од 100.124 километара.|alt=Бела ракета са крилима чудног облика одмара на писти.]]
Не постоји јасна граница између Земљине атмосфере и свемира, пошто густина атмосфере постепено опада како се висина повећава. Постоји неколико одређених стандардних граница, међу којима су:
* [[Међународна ваздухопловна федерација]] је успоставила [[Карманова линија|Карманову линију]] на висини од 100 километара као радну дефиницију за границе између аеронаутике и астронаутике. Ово се користи јер на висини од око 100 километара, како је [[Теодор фон Караман]] прорачунао, возило би морао да путује брже од орбиталне брзине да би изазвао довољан [[Узгон|аеродинамички узгон]] из атмосфере да би само себе одржало.{{sfn|O'Leary|2009|p=84}}
 
== Легални статус ==
[[Датотека:SM-3 launch to destroy the NRO-L 21 satellite.jpg|thumbмини|десно|Лансирање СМ-3 ракете 2008. године коришћене ради уништавања америчког [[Шпијунски сателит|шпијунског сателита]] [[USA-193]]|alt=На врху, тамна ракета емитује светли пламен на плавом небу. Испод, колона дима делимично скрива морнарички брод.]]
[[Свемирски споразум]] пружа основни оквир интернационалног свемирског закона. Покрива легалну употребу свемира од стране националних дружава, те дефиницију свемира, Месеца и других небеских тела. Споразум указује на то да је свемир слободан простор који све националне државе могу истраживати, и не може бити подвргнут тврдњама националног суверенитета. Такође забрањује развијање нуклеарног оружја у свемиру. Овај споразум је саставила [[Генерална скупштина Организације уједињених нација]] 1963. године, а 1967. године су га потписали Совјетски Савез, Сједињене Америчке Државе и Велика Британија. Од 1. јануара 2008. године, уговор је признало 98 земаља, а потписало додатних 27.
 
Свемир је делимични вакуум: његове различите области се дефинишу различитим атмосферама и "ветровима" који су доминантни у оквиру њих, и простиру се до тачке где ти ветрови подлежу онима који се налазе испод њих. Геосвемир се простире од Земљине атмосфере па све до спољних граница магнетног поља Земље, где подлеже соларном ветру међупланетарног свемира, Међупланетарни свемир се простире до хелиопаузе, где соларни ветар подлеже међузвезданој ствари. Међузвездани свемир се даље простире све до ивица галаксије, где нестаје у међугалактичкој празнини.
 
=== Геосвемир ===
[[Датотека:Aurora-SpaceShuttle-EO.jpg|thumbмини|десно|[[AПоларна светлост]] проматрана из [[Спејс-шатл|спејс-шатла]] ''Дискавери'', мај 1991. године (орбитална висина: 260 km).]]
Геосвемир је област свемира у близини планете Земље. Геосвемир обухвата горњу област атмосфере и магнетосфере. {{sfn|Schrijver|Siscoe|2010|p=363}} [[Van Alenov pojas|Ван Аленов појас]] се налази у оквиру геосвемира. Спољна граница геосвемира је [[магнетопауза]], која формира интерфејс између магнетосфере планете и соларног ветра. Унутрашња граница је [[јоносфера]]. Како су физичке особине и понашање простора у близини Земље подложни утицају понашања Сунца и свемирсног времена, простор геосвемира је повезан унутар себе хелиофизиком; науком о Сунцу и његовом утицају на планете Сунчевог система.{{sfn|Fichtner|Liu|2011|pp=341–345}}
 
 
=== Међупланетарни свемир ===
[[Датотека:Comet Hale Bopp NASA.jpg|десно|thumbмини|Ретка плазма (плаво) и прашина (бело) у репу [[Хејл-Бопова комета|Хејл-Бопове комете]] aсуасу обликовани притиском соларне радијације и соларним ветром.]]
 
Међупланетарни свемир, простор око Сунца и планета Сунчевог система, је област којом доминирају међупланетарни медијуми, и који се простире до хелиопаузе, где утицај галактичке средине почиње да доминира над магнетним пољем и флуксом честица са Сунца. Међупланетарни свемир је обликован соларним ветром, сталним током пуњених честица које потичу са Сунца и које стварају врло танану атмосферу за милијарде миља свемира. Овај ветар има густину честица која износи око 5–10 протона/cm<sup>3</sup> и креће се брзином од 350-400 km/s. Удаљеност и снага хелиопаузе варира у односу на ниво активности соларног ветра.
 
=== Међузвездани свемир ===
[[Датотека:52706main hstorion lg.jpg|десно|thumbмини|Шок лука који формира магнетосфера младе звезде [[LL Orionis]] (у средини) када се судара са током [[Месје 42|маглине Орион]].]]
Међузвездани свемир је физички простор у оквиру галаксије који не заузимају звезде или њихови планетарни системи. Садржај међузвезданог свемира се назива међузвездани медијум. Просечна густина материје у овој области износи око 10<sup>6</sup> честица по m<sup>3</sup>, али ово варира од најниже вредности која може износити 10<sup>4</sup> – 10<sup>5</sup> у областима ретке материје до око 10<sup>8</sup> – 10<sup>10</sup> у [[Тамна маглина|тамним маглинама]]. Области у којима се формирају звезде могу достићи густину од 10<sup>12</sup> – 10<sup>14</sup> честица по m<sup>3</sup> (у поређењу са тим, густина Земљине атмосфере на нивоу мора износи 10<sup>25</sup> честица по m<sup>3</sup><ref>{{cite web|last=Тајсон|first=Патрик|title=Кинетичка атмосфера: Молекуларни бројеви|url=http://www.climates.com/KA/BASIC%20PARAMETERS/molecularnumbers.pdf|accessdate=13. септембар9. 2013.|date=јануар 2012}}</ref>). Скоро 70% запремине међузвезданог медијума се састоји из усамљених хидрогенских атома. Оно је обогаћено хелијумским атомима, као и малим количинама тежих атома који се формирају кроз звездану нуклеосинтезу. Ови атоми могу бити лансирани у међузвездани медијум звезданим ветровима, или када развијене звезде почну да одбацују свој спољни омотач, као што је у случају формирања [[Планетарна маглина|планетарне маглине]]. Катаклизмична експлозија [[Supernova|супернове]] ће створити растући таласни шок који ће се састојати из лансираних материјала.
 
Постоји одређени број молекула у међузвезданом свемиру, а могу постојати и сићушне честице прашине. Подударање молекула откривених путем [[Radio-astronomija|радио-астронимије]] се равномерно повећава за око четири нове врсте сваке године. Велике области материје веће густине, познате као [[Gigantski molekulski oblaci|гигантски молекулски облаци]] дозвољавају догађање хемијских реакција, међу којима су и формирање органиских полиатомских врста. Већина ових хемијских реаксија је покренута сударањима. Енергетски космички зраци пенетрирају хладне, густе облаке и јонизирају хидроген и хелијум. Јонизирани хелијум се може затим раздвојити на релативно обилан [[угљен-моноксид]] да би произвео јонизирани угљеник, што затим може изазвати органске хемијске реакције.
 
Локални међупросторни медијум је област свемира који се налази на удаљености од 100&nbsp;[[парсек]]а (pc) од Сунца, што га чини занимљивим не само због своје близине, већ и због његове интеракције са Сунчевим системом. Ова запремина се скоро па подудара са облашћу свемира који се назива [[Локални мехур]], која је карактеристична по мањку густих, хладних облака. Формира шупљину у спиралној галаксији Орион Млечног пута, са густим молекуларним облацима који леже на њеним границама, као што су [[Сазвежђе|сазвежђа]] [[Змијоноша (сазвежђе)|Змијоноша]] и [[Бик (сазвежђе)|Бик]]. Ова запремина садржи око 10<sup>4</sup>–10<sup>5</sup> звезда, и локални међузвездани гас чини противтежу атмосферама које окружују ове звезде, са запремином сваке сфере која варира у зависности од локалне густине међузвезданог медијума.
 
Када се звезде крећу довољно високом брзином, њихове атмосфере могу створити шок лука приликом судара са међузвезданим медијумом. Декадама је сматрано да је и Сунце имало шок лука. Године 2012. су подаци Међузвезданог истраживача граница и НАСА-иног [[Војаџер|Војаџера]]а да сунчев шок лука не постоји. Уместо тога, ови аутори тврде да талас лука [[Махов број|Маховог броја]] дефинише транзицију са тока соларног ветра на међузвездани медијум.
 
=== Међугалактички свемир ===
[[Датотека:LH 95.jpg|thumbмини|десно|Област формирања звезда у [[Велики Магеланов облак|Великом Магелановом облаку]], можда најближа галаксија Млечном путу.]]
Међугалактички вемир је физички простор између галаксија. Велики простори између [[Metagalaksija|метагалаксија]] се називају празнине. Налазећи се између галаксија и окружујући их, постоји разблажена плазма која је организована у структуру галактичких влакана. Овај материјал се назива међугалактички медијум (IGM), и његова густина је 5–200 пута већа од просечне густине универзума. Састоји се углавном из јонизираног хидрогена; на пример: плазма која се састоји од једнаког броја електрона и протона. Како гас пада у међугалактички медијум из празнина, загрева се до температура које могу бити од 10<sup>5</sup>&nbsp;K до 10<sup>7</sup>&nbsp;K, што је довољно високо да би судари између атома имали довољно енергије и изазвали бег везаних електрона из хидрогенског нуклеуса; због тога је међугалактички медијум јонизиран. На овим температурама, назива се топли међугалактички медијум. Компјутерске симулације и проматрања приказују да скоро па половина атомске материје универзума бивствује у овом, топло-врелом, разблаженом стању. Када гас падне са влакнастих структура топлих међугалактичких медијума у метагалаксије на пресецима космичких влакана, може се још више загрејати, те досећи температуре од 10<sup>8</sup>&nbsp;K, па чак и више у том такозваном међуметагалактичком медијуму.
 
== Истраживања и апликације ==
[[Датотека:As08-16-2593.jpg|десно|thumbмини|Прва фотографија целе Земље усликана од стране астронома током мисије [[Аполо 8]].]]
 
Током целокупне људске историје, свемир је испитиван опсервацијом; прво голим оком а затим телескопом. Пре развијања сигурне ракетне технологије, најближе што је човечанство дошло свемиру било је путем летова балоном. Године 1935. је амерички ''Експлорер II'' балон са људском посадом достигао висину од 22 километара. Ова висина је затим пређена 1942. године током трећег лансирања немачке ракете А-4, која је достигла висину од око 80 километара. Године 1957. је беспосадни сателит ''[[Спутник 1]]'' лансиран уз помоћ руске Р-7 ракете, те је достигао орбиту Земље на висини од 215 километара.{{sfn|O'Leary|2009|pp=209–224}} Након овога је уследио свемирски лет са људском посадом 1961. године, када је [[Јуриј Гагарин]] послат у орбиту на летелици [[Восток 1]]. Први људи који су изашли из Земљине орбите су били [[Френк Бормен]], [[Џим Лавел]] и [[Вилијам Андерс]] 1968. године америчком летелицом [[Аполо 8]], која је достигла лунарну орбиту {{sfn|Harrison|2002|pp=60–63}} и највећу удаљеност од 377349 километара од Земље.{{sfn|Orloff|2001}}
 
Прва свемирска летелица која је достигла [[Друга космичка брзина|другу космичку брзину]] је била совјетска летелица [[Луна 1]], која је пролетела поред Месеца 1959. године.{{sfn|Hardesty|Eisman|Krushchev|2008|pp=89–90}} Године 1961. је [[Венера 1]] постала прва планетарна сонда. Открила је присуство [[Сунчев ветар|соларног ветра]] и извела прво пролетање поред планете Венере, мада је контакт изгубљен пре достизања Венере. Прва успешна планетарна мисија је била [[Маринер 2]], прелетање поред Венере 1962. године. {{sfn|Collins|2007|p=86}} Прва свемирска летелица која је прелетела поред Марса је била [[Маринер 4]], која је стигла до планете 1964. године. Од тада, многе беспосадне летелице су врло успешно истражиле све планете Сунчевог система, као и њихове месеце и многе мање планете и комете. Оне и данас остају главно оруђе за истраживање свемира, као и за посматрање Земље.{{sfn|Harris|2008|pp=7, 68–69}} У августу 2012. године је летелица [[Војаџер 1]] постала први објекат направљен људском руком који је напустио Сунчев систем и ушао у међузвездани свемирски простор.<ref>{{cite web|last=Вол|first=Мајк|title=Војаџер 1 је напустио Сунчев систем|url=http://m.space.com/22729-voyager-1-spacecraft-interstellar-space.html|work=Веб|publisher=Space.com|accessdate=13. септембар9. 2013.}}</ref>
 
Одсуство ваздуха чини свемир (и површину Месеца) идеалне локације за астрономију на свим таласним дужинама електромагнетског спектра, како је и примећено путем спектакуларних слика уснимљених путем [[Teleskop Habl|Хабл телескопа]]. Међутим, није свака локација у свемиру идеална за посматрање путем телескопа. Међупланетарни облак прашине емитује дифузну скоро па инфрацрвену радијацију која може маскирати емисију слабих извора као што су [[екстрасоларне планете]]. Померање инфрацрвеног телескопа изван прашине би повећало ефективност инструмента.
 
== Референце ==
{{reflist|30em}}
 
[[Категорија:Свемир]]
1.572.075

измена