Свемир (космологија) — разлика између измена

[[Датотека:Astronaut-EVA.jpg|десно|thumbмини|Због опасности вакуума, астронаути носе свемирско одело под притиском када се налазе ван свемирске летелице.|alt=Доња половина приказује плаву планету са белим облацима. Горња половина приказује човека у белом свемирском оделу и јединицу за маневрисање на црној позадини.]]

[[Датотека:SpaceShipOne Flight 15P photo D Ramey Logan.jpg|десно|thumbмини|[[СвемирскиБродЈедан]] је завршио свој први приватни супер-лет са људском посадом 2004. године, достигнувши висину од 100.124 километара.|alt=Бела ракета са крилима чудног облика одмара на писти.]]

[[Датотека:SM-3 launch to destroy the NRO-L 21 satellite.jpg|thumbмини|десно|Лансирање СМ-3 ракете 2008. године коришћене ради уништавања америчког [[Шпијунски сателит|шпијунског сателита]] [[USA-193]]|alt=На врху, тамна ракета емитује светли пламен на плавом небу. Испод, колона дима делимично скрива морнарички брод.]]

=== Геосвемир ===

[[Датотека:Aurora-SpaceShuttle-EO.jpg|thumbмини|десно|[[AПоларна светлост]] проматрана из [[Спејс-шатл|спејс-шатла]] ''Дискавери'', мај 1991. године (орбитална висина: 260 km).]]

[[Датотека:Comet Hale Bopp NASA.jpg|десно|thumbмини|Ретка плазма (плаво) и прашина (бело) у репу [[Хејл-Бопова комета|Хејл-Бопове комете]] aсуасу обликовани притиском соларне радијације и соларним ветром.]]

[[Датотека:52706main hstorion lg.jpg|десно|thumbмини|Шок лука који формира магнетосфера младе звезде [[LL Orionis]] (у средини) када се судара са током [[Месје 42|маглине Орион]].]]

Међузвездани свемир је физички простор у оквиру галаксије који не заузимају звезде или њихови планетарни системи. Садржај међузвезданог свемира се назива међузвездани медијум. Просечна густина материје у овој области износи око 10⁶ честица по m³, али ово варира од најниже вредности која може износити 10⁴ – 10⁵ у областима ретке материје до око 10⁸ – 10¹⁰ у [[Тамна маглина|тамним маглинама]]. Области у којима се формирају звезде могу достићи густину од 10¹² – 10¹⁴ честица по m³ (у поређењу са тим, густина Земљине атмосфере на нивоу мора износи 10²⁵ честица по m³<ref>{{cite web|last=Тајсон|first=Патрик|title=Кинетичка атмосфера: Молекуларни бројеви|url=http://www.climates.com/KA/BASIC%20PARAMETERS/molecularnumbers.pdf|accessdate=13. септембар9. 2013.|date=јануар 2012}}</ref>). Скоро 70% запремине међузвезданог медијума се састоји из усамљених хидрогенских атома. Оно је обогаћено хелијумским атомима, као и малим количинама тежих атома који се формирају кроз звездану нуклеосинтезу. Ови атоми могу бити лансирани у међузвездани медијум звезданим ветровима, или када развијене звезде почну да одбацују свој спољни омотач, као што је у случају формирања [[Планетарна маглина|планетарне маглине]]. Катаклизмична експлозија [[Supernova|супернове]] ће створити растући таласни шок који ће се састојати из лансираних материјала.

Локални међупросторни медијум је област свемира који се налази на удаљености од 100&nbsp;[[парсек]]а (pc) од Сунца, што га чини занимљивим не само због своје близине, већ и због његове интеракције са Сунчевим системом. Ова запремина се скоро па подудара са облашћу свемира који се назива [[Локални мехур]], која је карактеристична по мањку густих, хладних облака. Формира шупљину у спиралној галаксији Орион Млечног пута, са густим молекуларним облацима који леже на њеним границама, као што су [[Сазвежђе|сазвежђа]] [[Змијоноша (сазвежђе)|Змијоноша]] и [[Бик (сазвежђе)|Бик]]. Ова запремина садржи око 10⁴–10⁵ звезда, и локални међузвездани гас чини противтежу атмосферама које окружују ове звезде, са запремином сваке сфере која варира у зависности од локалне густине међузвезданог медијума.

Када се звезде крећу довољно високом брзином, њихове атмосфере могу створити шок лука приликом судара са међузвезданим медијумом. Декадама је сматрано да је и Сунце имало шок лука. Године 2012. су подаци Међузвезданог истраживача граница и НАСА-иног [[Војаџер|Војаџера]]а да сунчев шок лука не постоји. Уместо тога, ови аутори тврде да талас лука [[Махов број|Маховог броја]] дефинише транзицију са тока соларног ветра на међузвездани медијум.

[[Датотека:LH 95.jpg|thumbмини|десно|Област формирања звезда у [[Велики Магеланов облак|Великом Магелановом облаку]], можда најближа галаксија Млечном путу.]]

Међугалактички вемир је физички простор између галаксија. Велики простори између [[Metagalaksija|метагалаксија]] се називају празнине. Налазећи се између галаксија и окружујући их, постоји разблажена плазма која је организована у структуру галактичких влакана. Овај материјал се назива међугалактички медијум (IGM), и његова густина је 5–200 пута већа од просечне густине универзума. Састоји се углавном из јонизираног хидрогена; на пример: плазма која се састоји од једнаког броја електрона и протона. Како гас пада у међугалактички медијум из празнина, загрева се до температура које могу бити од 10⁵&nbsp;K до 10⁷&nbsp;K, што је довољно високо да би судари између атома имали довољно енергије и изазвали бег везаних електрона из хидрогенског нуклеуса; због тога је међугалактички медијум јонизиран. На овим температурама, назива се топли међугалактички медијум. Компјутерске симулације и проматрања приказују да скоро па половина атомске материје универзума бивствује у овом, топло-врелом, разблаженом стању. Када гас падне са влакнастих структура топлих међугалактичких медијума у метагалаксије на пресецима космичких влакана, може се још више загрејати, те досећи температуре од 10⁸&nbsp;K, па чак и више у том такозваном међуметагалактичком медијуму.

[[Датотека:As08-16-2593.jpg|десно|thumbмини|Прва фотографија целе Земље усликана од стране астронома током мисије [[Аполо 8]].]]

Током целокупне људске историје, свемир је испитиван опсервацијом; прво голим оком а затим телескопом. Пре развијања сигурне ракетне технологије, најближе што је човечанство дошло свемиру било је путем летова балоном. Године 1935. је амерички ''Експлорер II'' балон са људском посадом достигао висину од 22 километара. Ова висина је затим пређена 1942. године током трећег лансирања немачке ракете А-4, која је достигла висину од око 80 километара. Године 1957. је беспосадни сателит ''[[Спутник 1]]'' лансиран уз помоћ руске Р-7 ракете, те је достигао орбиту Земље на висини од 215 километара.{{sfn|O'Leary|2009|pp=209–224}} Након овога је уследио свемирски лет са људском посадом 1961. године, када је [[Јуриј Гагарин]] послат у орбиту на летелици [[Восток 1]]. Први људи који су изашли из Земљине орбите су били [[Френк Бормен]], [[Џим Лавел]] и [[Вилијам Андерс]] 1968. године америчком летелицом [[Аполо 8]], која је достигла лунарну орбиту {{sfn|Harrison|2002|pp=60–63}} и највећу удаљеност од 377349 километара од Земље.{{sfn|Orloff|2001}}

Прва свемирска летелица која је достигла [[Друга космичка брзина|другу космичку брзину]] је била совјетска летелица [[Луна 1]], која је пролетела поред Месеца 1959. године.{{sfn|Hardesty|Eisman|Krushchev|2008|pp=89–90}} Године 1961. је [[Венера 1]] постала прва планетарна сонда. Открила је присуство [[Сунчев ветар|соларног ветра]] и извела прво пролетање поред планете Венере, мада је контакт изгубљен пре достизања Венере. Прва успешна планетарна мисија је била [[Маринер 2]], прелетање поред Венере 1962. године. {{sfn|Collins|2007|p=86}} Прва свемирска летелица која је прелетела поред Марса је била [[Маринер 4]], која је стигла до планете 1964. године. Од тада, многе беспосадне летелице су врло успешно истражиле све планете Сунчевог система, као и њихове месеце и многе мање планете и комете. Оне и данас остају главно оруђе за истраживање свемира, као и за посматрање Земље.{{sfn|Harris|2008|pp=7, 68–69}} У августу 2012. године је летелица [[Војаџер 1]] постала први објекат направљен људском руком који је напустио Сунчев систем и ушао у међузвездани свемирски простор.<ref>{{cite web|last=Вол|first=Мајк|title=Војаџер 1 је напустио Сунчев систем|url=http://m.space.com/22729-voyager-1-spacecraft-interstellar-space.html|work=Веб|publisher=Space.com|accessdate=13. септембар9. 2013.}}</ref>

{{reflist|30em}}