Средњовековни градови — разлика између измена

== Уређење градова ==

Мада су широм Европе постојале разне варијације, неке опште одлике о уређењу градова се могу одредити.

* [[Град]]овима је у најранијем периоду управљала [[градска скупштина]] а у каснијем периоду, градско веће које је бар до [[14. век]]а било бирано од стране грађана. [[Градско веће]] је доносило прописе, бирало градске чиновнике и одлучивало о свим важним питањима за функционисање града. Већа су имала тачно одређен број чланова а услед појаве патрицијата (градског племства) чланство у већу је постало наследно у одређеним породицама. Временом се градско веће дели у одређена тела која имају различита овлашћења и поља деловања.

Градски магистрати су чиновници градске управе који су бирани на одређен период ради вршења одређеног јавног овлашћења (контрола мера и тегова на тржници, писари, нотари, судије итд.)

У Угарском краљевству су постојале три категорије градова:

* Слободни краљевски градови - сви краљевски градови (у [[18. век]]у их је било 61) су имали своје статуте, своје градске органе управе и судство (које је судило у грађанским и кривичним споровима) као и своје оружане снаге. Били су изузети од жупанијске власти и подређени краљу. Пошто су третирани као колективни племићи, ови градови су били ослобођени царина, скеларина и тридесетине, а имали су и право избора свештеника у граду, право коришћења „малих краљевских права“ (продаја пића, производња пива, држање млинова, месара, лов, риболов), право убирања царина и право да дају или одузму грађански статус својим становницима и имали су право држања вашара. Другостепена инстанца за судске спорове грађана ових градова је био суд града [[Будим]]а. Слободни краљевски градови су заједно са племством и црквом чинили „нацију“ и из редова ова три сталежа је и попуњавано чланство сабора. [[Жигмунд Луксембуршки]] је као награду за верност коју су му градови пружали, „градским декретом“ дао градовима право мача (то значи да је градски суд добио право изрицања смртне казне). У току [[18. век]]а, на територији Србије тај статус су стекли [[Нови Сад]], [[Суботица]] и [[Сомбор]].

* Краљевске вароши - изузете из жупанијске јурисдикције и подређени краљевском ризничару (или главном финансијском чиновнику световног или црквеног поглавара, на пример, Дебрецин је морао да се обрати тавернику Деспота [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]] као другостепеној инстанци, а сам деспот је био последња инстанца) који је и био другостепена судска инстанца. Такође су имали своје статуте по којима су функционисали али нису били представљени у сабору краљевине.

* Тргови - били су под јурисдикцијом световног или црквеног поглавара али су становници били слободни и имали одређене привилегије одређене повељом коју им је даривао феудални господар. Управу и судство су попуњавали чиновници господара уз делимично учешће представника трга. Обично су имали право плаћања феудалних обавеза одсеком (тачно утврђен износ, једном у години на унапред одређен дан), право држања сајма и могућност откупљивања већег дела обавеза (од [[1820]]. године, свих). Тргови су били подређени свом господару (плаћање обавеза, избор магистрата и судија у потпуној или делимичној надлежности властелина) и подлегали су под жупанијску јурисдикцију. Нису смели бити опасани зидинама. Крајем [[18. век]]а било је 548 тргова. У току [[18. век]]а, на територији Србије тај статус су стекли [[Рума]], [[Зрењанин]] ([[1769]]. године) и [[Апатин]].