Скенер — разлика између измена

 

[[Датотека:Édouard Belin.jpg|мини|[[Едуард Белин]] и његов белинограф]]

Скенери се могу сматрати наследницима раних телефотографских уређаја, који су се састојали од ротирајућег добоша са једним фотодетектором, стандардне брзине од 60 до 120 о/м (обрта у минути), а каснији модели су ишли до 240 о/м. Они су слали линеаран аналогни -{[[АМ]]}- сигнал кроз стандардну телефонску жицу ка пријемнику који је синхронизовано штампао једнаким интензитетом на посебан папир. Овај систем је био у употреби у штампи од 20-их до 90-их година -{XX}- века. Фотографије у колору су се слале као три одвојене -{[[RGB]]}- слике, али само у посебним приликама услед трошкова преноса.

 

[[Датотека:NBSFirstScanImage.jpg|мини|upright|десно|Прва скенирана слика]]

 

Савремени стони скенери се састоје из више делова. Најкарактеристичнији део је стаклени панел испод ког се налази извор светлости. Извор светлости осветљава страну папира постављену лицем окренутим на доле на стакленој подлози изнад механизма за скенирање. Празне или беле површине одбијају више светлости од слова или слика. Мотор помера главу скенера која хвата светлост која се одбија од скенираног документа. Одбијена светлост пролази кроз систем огледала која је усмеравају ка сочиву. Сочива фокусирају светлосне зраке на светлосно осетљиве диоде које светлост преводе у електричну струју. Што је већа количина светлости која падне на диоде утолико је већи напон струје. Ако скенер ради са сликама у боји, одбијена светлост се усмерава према посебним диодама кроз црвене, зелене и плаве филтере. На крају, аналогно-дигитални конвертор ({{јез-енг|analog to digital converter, ADC}}) преводи сваку аналогну вредност напона у дигитални пиксел који представља јачину светлости за тачку дуж линије која садржи број пиксела по инчу сразмерно декларисаној могућности одређеног скенера.

 

Уређаји се разликују и по начину рада са папиром. Папир није увек непомичан кад се скенира као код ручних и положених скенера. Скенери више класе увлаче листове папира изнад главе скенера која се не помера. Као транспорт користи се систем ваљака, каишева, добоша или вакуумских цеви.

 

Савремени скенери обично снимају у -{RGB}- палети боја. Аналогно-дигитални конвертор шаље скениране податке компјутерском процесору преко улазно/излазног интерфејса који може бити -{SCSI}- или двосмерни паралелни порт код скенера произведених пре појаве -{USB}--а. Дубина боја зависи од карактеристика самог уређаја, обично је најмање 24-битна док је код квалитетнијих модела 48-битна или већа. Важан параметар код скенера је његова резолуција, мерена пикселима по инчу (-{ppi}-), али понекад прецизније одређена као узорцима тј. семпловима по инчу ({{jez-енг|samples per inch}}). Уместо истицања оптичке резолуције као јединог битног параметра, произвођачи обично декларишу интерполирану резолуцију уређаја, која је много већа услед софтверске интерполације. Године 2004. квалитетнији стони скенер је имао оптичку резолуцију од 1600 до 3200 -{ppi}-, врхунски положени скенери до 5400 -{ppi}-, а добар добош ротациони скенер је имао оптичку резолуцију од 8000 до 14000 -{ppi}-.

Производ скенирања је обично некомпресовани -{RGB}- приказ који преко везе скенера и рачунара даље обрађују графичке апликације, међу којима је најпознатији -{[[Adobe Photoshop]]}-. Обрађене слике се обично чувају на хард-диску рачунара у одређеном формату. То може бити некомпресована битмап слика, компресовани -{[[TIFF]]}- или -{[[PNG]]}-, -[[[GIF]]}- или -{[[JPEG]]}-. Документе је најбоље чувати у -{TIFF}- или -{[[PDF]]}- формату. -{[[Adobe PDF]]}- формат (формат за опис стране, {{јез-енгл|[[Page Description Format]]}}) пружа квалитетну компримовану презентацију комплексних страна уз доступан бесплатан софтвер за читање. -{GIF}- односно у преводу формат за размену графике је формат доста коришћен за интернет презентације. Овај формат користи компресију без губитка али само у 256 боја. -{JPEG}- формат је добар за постављање слика на интернет стране јер га препрепознају веб претраживачи, али није добар избор за текстуалне документе јер се добија мутан текст у блоковима. -{JPEG}- датотеке користе компресију са губитком услед чега су скениране слике лошијег квалитета. Међутим, у поређењу са -{GIF}- форматом, -{JPEG}- може да чува 24-бита информације о боји по пикселу, што значи преко 16 милиона боја.

Купци скенера треба да обрате пажњу у том смислу да без обзира на декларисану вредност резолуције и ширине битова, неки уређаји нису у стању да квалитетно скенирају у вишим резолуцијама. Пошто купац не може бити потпуно сигуран да ли је декларисана вредност оптичка или интерполирана резолуција најбоље је при куповини оријентисати се ка познатијим произвођачима као што су -{[[Epson]]}-, -{[[Hewlett-Packard]]}- или -{[[Canon]]}-. Ипак, за уобичајену кућну и канцеларијску употребу довољан је 24-битни скенер који може да скенира у 300 -{ppi}-. Са друге стране 48-битни скенер који може да снима у 600 -{ppi}- много је прикладнији за квалитетне фотографије, негативе или 35-милиметарске слајдове. Квалитет одређеног скенера зависи од више параметара али највише од: резолуције, скалирања, шума слике, тонске прецозности, верности боја и брзине рада.

 

Скенирање документа је само део процеса. Да би скенирани документ био употребљив, он мора бити пребачен са скенера до апликације на рачунару, којом ће се даље обрадити. Постоје два основна вида везе: