Феноменологија — разлика између измена

# Већина феноменолога прихвата да постоји радикална разлика између »природно« и »филозофско«. Та разлика доноси са собом, такође радикалну разлику између филозофије и [[наука|науке]]. Приликом дефинисања и одређивања те разлике, неки феноменолози, слажући се са Хусерлом, инсистирају на [[гносеологија|епистемолошким]] аспектима, док се други у складу са ХајдигеромХајдегером, се концентришу ексклузивно на [[онтологија|онтолошке]] форме.

# Сви феноменолози поштују доктрину интенционалитета, иако је многи разртађујуразрађују на свој начин. За Хусерла, интенционалитет је карактеристика феномена, или свјесних акција; у дубљем смислу, интенционалитет је карактеристика крајње свијести која на почетку налази саму себе. За ХајдигераХајдегера и већину [[егзистенцијализам|егзистенцијалиста]], сама људска стварност је интенционална; само бивствовање или егзистенција, односно бивствовање насупрот свијету.

У социологији је познат Веберов феноменолошки метод идеалних типова који служе као методолошко средство којим се друштвене појаве могу не само објаснити него и разумјети. Веберови идеални типови су мисаоне конструкције, појмови који у себе уклјучујуукључују битна својства врсте појава на коју се односе, не поклапају се ни са једном конкретном друштвеним појавама, али се ове појаве најбоље могу објаснити, а приликом објашњавања и разумјети, тако што истраживач указује на правац, степен и разлоге одступања конкретне појаве од идеалног типа. Вебер путем тумачења и разумјевања унутрашњих значења честих људских понашања изграђује поједине типове понашања. Ови типови су идеални зато што представљају „менталне слике добијене [[утопијаа|утопијском]] рационализацијом“, тј. њих социолог изграђује полазећи од једног јединог значења, смисла људског понашања, по правилу од рационалности понашања. У стварности нема понашања које би било одређено само једним значењем, смислом и зато увијек постоје одступања од људског понашања. Према томе, задатак социологијасоциологије је да утврди узроке одступања од идеалног понашања. Тако да без идеалног типа није могуће разумјети стварно понашање.

Феноменолошки методски приступ је примјењен и у оквиру класичног социолошког симболичког интеракционализма, који заснива [[Џорџ Мид]]. По тој теорији „појединац“ и „друштво“ нису одвојени реалитети. Савремена теорија симболичке интеракције полази од тога да друштво није ништа друго него мрежа положаја и улога које играју појединци. С друге стране, појединци увијек играју преузете друштвене улоге на себи својствен начин. Тако се истиче значај пјединацапојединаца за друштво, који се пренебрјегава у оквиру варијаната савременог социологизма које пренаглашавају важност глобалног система за друштвени живот људи. Неоспорна је чињеница да стварно друштвено међудјеловање и понашање не зависи само од глобалног друштвеног система него и од психосоцијалних обиљежја актера свако на свој начин врши своусвоју друштвену улогу ([[брак]] је сваки по нечему посебан).

Овај методолошки програм је индивидуалистички и спекулативан, те повлачи и са собом носи и многе недостатке. Он уважава субјективну страну свакодневног друштвеног живота, али занемарујузанемарује неке неоспорно објективне чињенице у друштву. Занемарени су, прије свега неједнаки односи моћи, које појединци затичу као релативно стабилне структуре које битно утичу на њихов свакодневни друштвени живот и међусобне односе, на личне и групне „праксе“ и на саму симболичку комуникацију.

Као резултат узајамног дијалога и прилагођавања, данас се у социологији често јављају електричнаеклектична теоријска становишта и истраживачке оријентације. Таква становишта нису ни чисто марксистичка нити пак чисто функционалистичка или структуралистичка, нити само Феноменолошка нису само органска и конзервативна, нити су само конфликтивна и прогресивистичка. Свако од њих, на свој особени доприноси што потпијемпотпунијем сазнавању истине о друштву.