Устав Србије из 1888. — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Уклањање сувишних унутрашњих веза |
Нема описа измене |
||
Ред 3:
== Позадина ==
Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година [[19. век]]а у Србији су формиране три политичке странке — [[Народна радикална странка]], [[Либерална странка (Србија)|Либерална странка]] и [[Српска напредна странка (Краљевина Србија)|Напредна странка]].{{sfn|Јевтић|Поповић|2003|pp=133}} Већ [[1880]]. постојала је декларативна сагласност свих политичких фактора (странака и двора) да је потребно донети нови устав. Према процедури која је прописана у [[Устав Србије из 1869. године|Уставу из 1869.]] било је потребно да две редовне Народне скупштине донесу решење о потреби мењања устава, а после тога
Народна радикална странка је све више јачала и имала је подршку огромне већине сељаштва које је чинило близу 90% становништва земље. Либерална и Напредна странка су имале подршку трговаца, сеоских домаћина, банкара и индустријалаца.{{sfn|Јевтић|Поповић|2003|pp=133}} Већ 1882. долази до сукоба Народне радикалне и владајуће Напредне странке и до озбиљне парламентарне кризе. Пропаст акционарског друштва, Бонтуове „Генералне уније“, које је у тренутку банкротства дуговало Србији више од 34 милиона динара{{sfn|Јовановић|1934|pp=31}} ([[буџет]] Србије тада није износио више од 26 милиона{{sfn|Јовановић|1934|pp=31}}) задао је тежак ударац напредњачкој влади и допринео расту популарности радикалске опозиције. Месецима се само о томе причало.{{sfn|Јовановић|1934|pp=39}} Влада је размишљала о оставци, али је кнез [[Милан Обреновић|Милан]] био против тога.{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Влади је требао успех који ће засенити Бонтуово [[банкрот]]ство, и због тога су министри тражили да се прогласи краљевина.{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Кнез Милан се сложио и [[Краљевина Србија|краљевина]] је проглашена [[22. фебруар]]а 1882.{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Ово је довело до краткотрајног усхићења у народу, али је већ након неколико дана опозиција поставила ултиматум влади да јој у року од 24 сата одговори на интерпелацију о Бонтуовој пропасти.<ref name="Стојичић1"/>{{sfn|Јовановић|1934|pp=40-42}} Када је влада то одбила, опозиција (радикали и либерали) је напустила скупштину и тако је оставила без кворума<ref name="Стојичић1"/> (који је тада износио 3/4 од укупног броја посланика{{sfn|Јовановић|1934|pp=43}}). Покушаји да се упражњена места попуне на допунским изборима су пропали, јер су радикалски посланици два пута поново бирани у скупштину.<ref name="Стојичић2">{{cite journal |ref=NIN2 |last1=Стојичић |first1=Слободанка |year=2003 |title=Од обрачуна до компромиса: Како је у Србији донесен устав из 1888. године (2) |journal=[[НИН]] |publisher= |volume= |issue=2761 |pages= |url= |doi=}}</ref> Међутим, напредњачка власт је после других избора поништила све гласове које су добили искључени посланици, а у скупштину су ушли они који су добили највише гласова иза њих. Неки од посланика који су по том принципу ушли у скупштину нису добили више од два гласа, због чега су прозвани „двогласцима“,{{sfn|Јовановић|1934|pp=55}} а читава скупштина „двогласачком“.<ref name="Стојичић2"/>
| |||