Француско-пруски рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења |
|||
Ред 45:
Међутим, уједињена Немачка је исто тако на себе навукла сумњичавост и непријатељство европских сила, поготово Француске у којој се развио [[реваншизам]]. Бизмарк је стога велики део своје енергије уложио да тековине рата очува дипломатијом и стварањем сложене мреже војних савеза. Када је милитантни цар [[Вилхелм II Немачки|Виљем II]] напустио ту политику створени су предуслови да француско-пруски рат добије свој својеврсни наставак у облику [[Први светски рат|Првог светског рата]].
Рат између [[Француска|Француске]] и [[Пруско краљевство|Прусије]] је вероватно најбољи пример и веома репрезентативно приказује природу рата у другој половини [[19. век|XIX века]] – почетак тзв. „''индустријког ратовања''“. Поред тога илуструје и неке од главних тема историје ратовања уопште – саму идеју рата, утицај технолошких иновација на рат, природу армија и начин како обичан војник доживљава рат.
На први поглед би се олако могло помислити, као што су тадашњи посматрачи запазили, да је исход овог рата био јасан већ унапред и да је победа Француза загараонтована, лака и брза. Јер, недуго пре тога француска армија је победила и [[Аустрија|Аустрију]] и [[Русија|Русију]]; водио ју је још један човек са именом [[Наполеон I Бонапарта|Наполеон]] и сматрало се да само она и ниједна друга војска, има способност наполеоновског „првог утиска“. За ту империјалну француску армију говорило се да „француска фурија“ (фр. furia francese). А пруску армију Французи су исмевали као војску „''адвоката и очних лекара''“. Међутим, када је избио рат веома брзо се показало да боља мобилизација, вођење рата и артиљерија доминирају у новом стилу ратовања.
Линија 99 ⟶ 97:
Овај рат је разоткрио и нека трвења које су била неминовна код тако огромних подухвата. Док се [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарк]] огорчено жалио да генерали намерно прикривају чињенице од њега; фон Молтке се жалио да му се [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарк]] стално трпа у чисто војна посла. Ове препирке је указивала на једну суштинску одлику модерног ратовања. За [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарка]], рат је је, сходно схвтањима [[Карл фон Клаузевиц|Карла фон Клаузевица]] (нем. Karl von Clausewitz) – ([[1780]]-[[1831]].г.), био само „''продужење спољне политике једне земље другим средствима''“, па су, по његовом мишљењу, политичка разматрања остала најважнија. За фон Молткеа, чак и „тоатални рат“ против комплетне француске нације био је „''чисто војно питање''“. Чак ни када је био проглашен за Цара, [[18. јануар]]а [[1871]].г. [[Вилхелм I од Хоенцолерна|Вилхелм I]] није успео да пресуди ко је од те двојце у праву – а тај неуспех ће задавати велике проблеме немачким планерима, цивилима и војним, током следећих пола века.
[[Француско-пруски рат]] је изазвао огромну олују нацонализма и ксенофобије и у [[Француска|Француској]] и у немачким земљама. Показало се да је најзлослутнији проблем модерног рата међу нацијама баш та јаван радикализација ратовања – проблем из кога ће проистећи велике катастрофе у новијој немачкој историји, па и два велика пораза у првој половини [[20. век|XX века]].
== Последице на природу ратовања ==
| |||