Carmina Galli — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 3:
=== Наслов и тема књиге ===
Наслов је књига добила по истоименој завршној поеми. Наслов поеме упућује на римског песника из првог века п. н. е. Корнелија Гала. Поема није замишљена као Галова биографија него као књига песама у духу римских песника. Сви делови поеме су љубавне песме, које делимично могу стајати и самостално. Поема је подељена на два дела, по две љубавнице. Прва је историјски позната Галова Ликорида, а друга је неименована. Први део поеме чине класичне римске љубавне песме у којима доминира тема љубави према граду. У првој песми дат је опис двоје љубавника од којих један не може да заспи не би ли гледао своју драгу. Пошто се она пробуди, он заспи. Овде је уведен мит о Ендимиону кога Селена посматра ноћу док он спава. Прави љубавници се не могу састати. Слично томе, у наредним песмама, љубав се може осетити само без присуства драге. Покренут љубављу према њој, лирски јунак се одушевљава лепотом града, људи и жена који су у њему. Пева о римским лепотицама, али се њихово лице у песми меша са њеним. Поновни сусрет означава стих "сами смо ко да нема никог у целом Риму." Рим је испражњен од љубави и чаролије пошто их је само позајмио од ње, па их њено присуство укида.
Друга књига има јачу наративну основу. На неком читању поезије Гал упознаје удату жену коју заведе. Потом они одлазе у Баје (бању која је била позната по томе што су у њу одлазили прељубници) и тамо проводе неколико дана. По повратку у Рим Гал осећа љубомору и пресипитује своје стање, схвативши да је он у незгоднијем положају од мужа јер је он тај који зна да је дели са још неким. Знање је патња. У претпоследњој песми Гал започиње своју јадиковку у којој оцртава портрет античког (али и савременог песника) коме слава прибави све (месо, вино и жене) али
Остатак књиге сачињавају песме у различитим формалним облицима, који је тематски везују за завршну поему. Уводна песма књиге је превод једне ране Елиотове песме, који Живановић објављује као своју, у складу са тим да су антички песници преводе сматрали за своје песме, а сам Гал је највероватније био само преводилац.
=== Филозофски погледи ===
Неколико песама са почетка књиге релативизују појам стврности. Стварност се узима као инфериорна у односу на оно што се осећа. Она је само један од могућих исхода тог осећања и као таква мање је важна. У овој поезији све могућности, остварене или неостварене имају једнаку вредност. Једна од најважнијих последица оваквог схватања је та да значај и мера остварености неке љубави немају везе са тиме колико је она трајала. У римској митологији постојало је ниже божанство Каирос - бог срећног тренутка. У једној од централних песама књиге "Велика алба", Гал, који се овде појављује као дух, понавља Гетеове стихове из "Фауста": "Рекао си не једном „Животе леп си, стани“,/ Плакао после тога јер време није стало, /Сурово наставља живот и не верује у чуда." Слично томе у песми "Каже, не познајеш ме" песник не сматра да мора да познаје особу коју воли пошто је: "лепота тек лепота, кад је од знања чиста,/ Као огледало бистра, /Када кроз њу, без муке, љубав сама себи прилази?"
Друга значајна тема је однос младости и старости. Песник сматра да се среће може постићи (или поднети) само у младости. Једна песма почиње Хелдерлиновим стихом из песме "Вечерња фантазија": "Сагорећеш и ти младости/ ти нема и снена најзад!/ Мирна и ведра тада биће старост." Задржавши само први стих, песник се пита када ће та младост проћи и завршава схватањем времена које не пролази: "Сагорећеш и ти младости, али касно?/ Где су те старачке боре, кад ће те седе власи?/ На празно мељу кутњаци година, на празно/ Секутићи сати." Слика човека осуђеног на вечну младост дата је у песми "Витановачка", а њој су супротстављене и две слике старости. Прва је "Ода мојој баби" у којој је описана старица која је потпуно изгубила сваку интелектуалну способност тако да још може само да
Сам концепт завршне поеме односи се према савременој поезији која је пуна цитатности и метатекстуалности. Враћајући се Галу, песник пише песме које као да претходе великим делима светске поезије. Ово је иронична употреба Шилеровог појма наивног песника. Живановић под персоном Гала пева као наиван песник али као Живановић, сасвим је свестан европског културног наслеђа које се на Галовој (мада изгубљеној поезији) заснива. На тај начин, у ову пеому уноси целокупну светску књижевност али у њеном наивнијем, чистијем виду.
| |||