Милослав Самарџић заговара [[историјски ревизионизам|ревизионистичку]] интерпретацију историјских догађаја који се тичу Другог светског рата у Југославији. Статус "контроверзног" аутора Милослав Самарџић добио је захваљујући [[маргинална теорија|маргиналним]] тезама, попут оне да су четници победили у [[битка на Неретви|бици на Неретви]] и да [[Никола Калабић]] није помогао [[Одељење за заштиту народа|Озни]] у хватању [[Драгољуб Михаиловић|Драгољуба Михаиловића]].
Милосав Самарџић заговара посебну инерпретацију историјских догађаја који се тичу Другог светског рата у Југославији. Посебност се огледа пре свега у односу на историографску парадигму која је владала током ере југословенско социјализма (1944-1991), а чији су најзнаметнитији представници историчар проф. Бранко Петрановић и публициста Никола Миловановић. Савремени настављачи социјалистичке историографије попут Дубравке Стојановић и Бранке Прпе сматрају да је реч о [[историјски ревизионизам|историјском ревизионизму]], други пак званични историчари попут Бојана Димитријевића и Косте Николића (који се по многим питањима разилазе са Самарџићем), заговарају гледиште по коме је таква ревизија преко потребна у земљи која није прошла фазу дебољшевизације кроз које су прошле друге постстоцијалистичке земље. Статус "контроверзног" аутора Милослав Самарџић добио је захваљујући провокативним тезама подупртим масом писаних и материјалних извора, попут другачијег објашњења тока битке на Неретви и улоге капетана Николе Калабића у хапшењу генерала Драгољуба Михаиловића.
