Четничке јединице Југословенске војске — разлика између измена

|командант= [[ Михаило С. Михаиловић]]

'''Четничке јединице Југословенске војске''' су биле јединице намењена за [[Мали рат|герилско ратовање]]. Формиране су 8. маја 1940. године. Од 10. јула 1940. до користио се назив ”јуришне” уместо ”четничке”, да би 1. априла 1941. поново враћен стари назив. Биле су у саставу Четничке команде са седиштем у [[Нови Сад|Новом Саду]], која је била директно потчињена Министру војске и морнарице. Било је формирано седам четничких батаљона, на територију сваке армијске области је био дислоциран по један батаљон, али су били предвиђени за самостално десјство, ван састава армија. У краткотрајном априлскомАприлском рату неки четнички батаљони су постигли одређене успехе, али су на крају поделили судбину осталих јединица Југословенске војске, које су капитулирале 17. априла 1941. године.

Војна доктрина Југословенске војске темељила се на искуствима [[Војска Краљевине Србије (1914—1918)|Српске војске]] из [[Балкански ратови|Балканских ратова]] и [[Први светски рат|Првог светског рата]]. Промена војно-политичке ситуације у Европи, пропаст [[Мала Антанта|Мале Антанте]] и [[аншлус]] Аустрије од стране [[Трећи рајх|нацистичке Немачке]] , присилили су југословенски генералштаб на промене ратних планова.

Немачка је демонстрирала потпуно нова начела ратовања, са масовном применом и брзим продорима оклопно-механизованих и моторизованих јединица, уз снажну подршку ваздухопловства. Југословенска војска није била спремна за овакав начин ратовања. Имала је само један батаљон модерних тенкова и око 800 противоклопних топова. Окупацијом Чехословачке и [[Инвазија на Пољску (1939)|избијањем рата у Европи]], могућности за набавку модерног оружја су биле веома ограничене.

Већ 10. јула 1940, новом уредбом министра војске и морнарице, назив команде је промењен у Јуришна команда. Урађено је то на захтев подпредседника влане, [[Владко Мачек|Др Влатка Мачека]] из [[Хрватска сељачка странка|Хрватске сељачке странке]]. Он је овај назив, који је асоцирао на четничка удружења, сматрао изразом великосрпских аспирација и увредом за хрватски народ.

Четника команда је била независна од армијских области и потчињена директно Министарству војске и морнарице, односно генералштабу. Командант Четничке команде је имао статус команданта армијске области.

Задатак четничке команде је био двојак. Са једне стране, њене јединице су требале да преузму на себе специјална дејства у непријатељској позадини, од обавештајних до диверзантских. Такође, биле би ангажовене и на борби против непријатељских диверзантских група. Истовремено, Четничка команда је требала да буде носилац герилског рата, у случају да цела југословенска војска, или њени поједини делови, пређе у герилу. У таквој ситуацији би њене једнинице кадровски помогле реорганизацију постојећих јединица и њихово прилагођавање герилском ратовању.

Језгро официрског и подофицирског кадра су чинили добровољци, а бројно стање је попуњавано пребацивањем из других јединица, по потребама службе. Сви официри и подофицири су пролазили додатну тромесечну обуку у Четничкој команди. Војнички састав је биран међу војницима пешадијских пукова на подручју армијске области где се налазио четнички батаљон. Команданти батаљона су имали слободу избора официрског кадра и војника.

[[Датотека:Униформа М1940.jpeg|десно|320п|мини|Униформа М1940]]Опрема и униформе четничких јединица су биле прилагођене герилском начину ратовања. Носили су јуришне униформе М1940 које су сашивене за њихове потребе. Карактеристични детаљи су биле ознаке на крагни (црне латице са знаком јуришних јединица, мртвачком главом са укрштеним костима). Официри и подофицири су носили црне калпаке од астрахана или јагњеће коже, са кићанком. Обућа ових јединица су биле планинске ципеле, које су биле нешто лакше од оних за припаднике планинских јединица., али су као летња обућа били предвиђени и опанци црногорско-херцеговачког стила.

Основно оружје је био карабин који је посебно конструисан за ове јединице, [[Карабин јуришних (четничких) одреда М1924ЧК|М1924ЧК]] који је користио стандардну пушчану муницију југословенске војске, 7.92 x 57 mm. Уз карабин је долазио и јуришни нож са двостраним сочивом и металном канијом, на којој се налазио амблем четничких јединица. Овај нож је урађен по угледу на четничке ножеве из балканских ратова, а могао је да се користи и као бајонет. Поред тога, припадници ових јединица су носили и различите врсте офанзивних и одбрамбених бомби. Официри и подофицири су носили стандардне војно-државне пиштоље југословенске војске, Бровинг М10/20.

Четничке јединице нису биле опремљене тежим наоружањем које је било у саставу других пешадијских јединица (пушкомитраљези, митраљези, минобацачи). У САД је за потребе ових јединица купљено 100 аутомата Томпсон М1928, али ти аутомати нису стигли на време. Исто се односи и на пиштоље [[Маузер C96|Маузер Ц96]] са дрвеном футролом/кундаком које су требали добити официри и подофицири. Формацијски су у јединицама постојале и противтенковске патроле које никада нису добиле противтенковске пушке.

Податци о учешћу четничких јединица у априлскомАприлском рату су веома оскудни. Четничка команда је одмах на почетку рата пребачена у околину Краљева, да би преко Ужица и Горажда стигао до Сарајева, ге га је затекла капитулација. Том приликом су се предали и остатци другог и седмог батаљона.

Први батаљон је 11. априла организовао одбрану прелаза преко Саве, код Раче. Следећег дана је пребачен на одбрану аеродрома у Бјељини. Тамо се сукобио са Немцима, који су извели падобрански десант. Претрпео је велике губитке, али је одолевао нападу док нису пристигле немачке тенковске јединице. Командант батаљона, мајор Миодраг Палошевић је са неколико официра, подофицира и војника избегао заробљавање и придружио се остатцима једнинице пуковника Драже Михаиловића.

Шести батаљон 4. Априла пребачен из Мостара у Младеновац. Дана 9. Априла је пребачен у Тополу, а сутрадан му је наређено да заведе ред у Крагујевцу, одакле се југословенска војска у нереду повукла, а да након тога организује одбрану града. На путу за Крагујевац се сусрео са коњичким ескадроном који је поанично бежао пред немачким тенковским јединицама. То је присилило батаљон на повлачење. Међутим, заштитница која је остављена да штити повлачење је пружила жилав отпор и уништила три тенка. Током ових борби је погинуо командир прве чете, капетан Бранко Животић. Од 10. Априла батаљон је био без снабдевања. Предао се Немцима у Горњем Милановцу 15. априла.

Предајом Четничке комане и остатака 2. и 7. батаљона у Сарајеву, 18. априла, завршено је ратно дејство ових јединица. Оне су у одређеним моментима пружиле жилав отпор и претрпеле велике губитке, али нису битније утицале на ток рата. Мада су биле елитне јединице Југословенске војске, није их мимоишао распад јединица по националним шавовима и опште расуло. Априлски рат је трајао прекратко да би ове јединице могле да почну са герилском борбом у непријатељској позадини, или да помогну трансформацију регуларних јединица југословенске војске у герлске одреде.

* [http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?query=ISSID%26and%269239&page=2&sort=8&stype=0&backurl=%2Fissue.aspx%3Fissue%3D9239|Александар Животић, Четничке јединице Војске Краљевине Југославије у Априлском рату, Историја 20. века 1/2011, 39-47]