Прогресивна парализа — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 22:
Прогресивна парализа је терцијарни облик сифилиса који се развија код 8-40% нелечених болесника примарно заражених бледом спирохетом.
Таерцијерни сифилис настаје у нелеченом облику сифилиса због деструктивних промена ([[Demijelinizirajuće bolesti|демијелинизације]]) мијелинског омотача нерава. Код нелечених случајева терцијерног [[сифилис]]а развија се клиничка слика прогресивне парализе или неуросифилиса. У овој фази сифилис није преносив. Међутим, данас ретко ко (изузев у јако неразвијеним земљама света) <ref>Mao S, Liu Z.'' Neurosyphilis manifesting as lightning pain.'' Eur J Dermatol. Jun 2 2009</ref> долази у ову фазу захваљујући успешној примени [[Медикаменти|медикамената]].<ref>Timmerman M, Carr J. ''Neurosyphilis in the modern era.'' Neurol Neurosurg Psychiatry. Dec 2004;75(12):1727-30.</ref> Терцијарни сифилис најчешће се испољава у облику неуросифилиса, који може бити асимптоматски или имати форму менингитиса, менинговаскуларног сифилиса са развојем можданог инфаркта, дорзалне усахнулости ({{јез-лат|tabes dorsalisa}}), прогресивне парализе или изоловане оптичке атрофије. Наведени обници неуросифилиса могу се јавити изоловано или, што је учесталије, комбиновано. Описани су и случајеви у којима терцијарни сифилис, може да захватити и [[Крвни судови|крвне судове]], [[кост]]и итд.
Прогресивна парализа се јавља код око 3% до 10% болесника са нелечененим сифилисом, и то у периоду од 10-30 година после примарне [[инфекције]], <ref>Clark EG, Danbolt N. ''The Oslo study of the natural history of untreated syphilis; an epidemiologic investigation based on a restudy of the Boeck-Bruusgaard material; a review and appraisal''. J Chronic Dis 1955; 2(3): 311−44</ref> и обично повезане са падом [[имунитет]]а у организму.
Прогресивна парализа, представља хронични фронтотемпоропаријетални менингоенцефалитис,<ref>Adams RD, Victor M, Ropper AH. ''Principles of neurology.'' 6th ed. New York: McGraw-Hill; 2001.</ref> који се јавља од 1 до 20 година после примарног афекта, најчешће у четрдесетим или педесетим годинама живота, мада се изузетно ретко може јавити и као конгенитална форма. Чешће обољевају мушкарци него жене.<ref>Walton J. Brain's diseases of the nervous system. Oxford: Oxford University Press; 1985.</ref>
Болест може почети нагло епилептичким нападом или хемиплегијом или, што је знатно чешће, постепено са нарушавањем кортексних функција и развојем псеудонеурастеничних сметњи, деменцијом и психозом.
== Епидемиологија ==
| |||