Манојло I Комнин — разлика између измена

Осим пронијара, у византијској војсци сада као и пре служили бројни плаћеници и становништво је, више него икад пре, било принуђено издржавати их разноразним присилним давањима и радном обавезом. Будући да државна средства била достатна, трупе су овлашћене да оно што им потребно напросто узму од становништва. Становници провинција трпели су врло тешке тешке штете због незасите похлепе војника, који им нису одузимали само новац, већ би свлачили с њих и последњу кошуљу.

 

 

Војска је гутала снаге Царства. Становништво је запало у беду под претераним бременом. Порасли су порезни захтеви државе, а укорењене злоупотребе убирача пореза, међу којима је сада крајње огорчење обвезника било и странаца, испунили су меру јада. У градовима су многи предавали своју слободу како би ступили у службу и стекли заштиту каква великога господара: појава која у Византији ни иначе није била реткост. Том је обичају Манојло покушавао стати на крај законом који је поново дао слободу онима који су рођени слободни, а продали су се у ропство, и чини се да их је цар - барем у главном граду - купио из државних средстава. Али целокупан је развој, пораст земљишних поседа с једне стране и осиромашење и задужење нижих сталежа са друге, узроковао да су све шири слојеви становништва губили слободу и постајали барем подложници, ако не и робови. Процес феудализације, који је победнички напредовао, на послетку је довео до слабљења византијског државног организма и поткопао одбрамбену снагу земље. Византија је још увек била способна за то да повремено упрегне све силе и избори привидне победе. Али недостајало јој је снаге да поднесе губитке и поразе. Након епохе привидног сјаја у Манојлово доба, убрзо је уследио унутрашњи слом Византијског царства.