Михаило Петровић (хирург) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Живот и дело: цитат |
|||
Ред 67:
{{цитат2|''...из очекиваног става прешли смо у активнији, јер смо видели, да ако не отварамо и не проширимо само погођено место, може да се јави ретенција. Овде нам више није био од користи асептички Утермеленов завој... ране нису долазиле у најбољем стању, мада се још код нас ни тада не јавља нигде гасна флегмона, која се тако често јављала у европском рату.''}}
Он је ране испирао 2% карболном киселином, инфициране већом концентрацијом, или је користио јод и јодоформ-газу. Управо у Србији, захваљујући Петровићу у српско-бугарском рату (1885) промовисане су поред примена јодоформа у лечењу ратних рана, и методе дренаже ратне ране и скраћења времена евакуације (до примарне обраде ратне ране). Ове иновације др Михаила Петровића брзо су схватили и прихватили и други хирурзи. Тиме је он доказао да ја овакав третман ратне ране битан фактор у смањењу учесталости њене инфекције, појаве септичних компликација, учесталости ампутација и смртности.<ref>Ignjatović M, Stanković N. ''Serbian war surgical experience (1876–1918): part 5. War surgery in Serbia during the First World War.'' Vojnosanit Pregl 2004; 61(3): 331–42</ref>
Петровић је такође међу првима указо на једну појаву (која ће много година касније бити уочена и названа ''синдром узајамног погоршања код ратних повреда'',{{напомена|Данас је детаљно описан у синдромима мултиорганске дисфункције, дистреса, оштећења, системске инфламаторне реакције (ARDS, MODS, MOFS, SIRS) и сл.}}), која значајно утиче на инфекцију рана, наглашавајући при томе на нешто врло битно:▼
...{{цитат2|''...у рововима и земуницама наши војници чучали су са пушком на „готовс“! не данима, недељама и месецима, но годинама, од јула 1916 до краја августа 1918. Нема сумње, да је изнуреност организма у таквим условима ишла томе у прилог.''}} ▼
Када је [[15. септембар|15. септембра]] [[1919]]. Југословенско лекарско друштво издало „Правилник за стручне секције“ у коме се каже: „да у Југословенском лекарском друштву могу да се организују секције за све гране медицине“, за првог председника изабран је Михаило Петровић. Хируршка секција [[Српско лекарско друштво|СЛД]]-а и поред залагања Михаила Петровића, а касније и његових следбеника, није основана све до [[1950]]. године.{{напомена|Није познато ко је за то „крив“, мада се у СЛД за то највише оптужује проф. др Миливоје Костић који се није довољно, или се уопште није, залагао за формирање Секције српских хирурга.}}▼
{| class="toccolours" style="float:right; margin-left: 1em; margin-right: 2em; font-size: 85%; background:#c6dbf7; color:black; width:30em; max-width: 40%;" cellspacing="5"
| style="text-align: left;" |
Линија 72 ⟶ 77:
:'''''„Ступајући у просторе у којима се негује хирургија и лече наши болесници дао бих вам један савет: да пре него што приступите постељи хируршког болесника оставите ваше живце на дому, јер вам они не требају, ако су слаби. Но, ни у ком случају немојте да заборавите да понесете са собом срце и душу вашу, широко срце и топлу душу, у којима ће одјекнути болови и патње ваших болесника, у којима они треба да нађу сву утеху и наду, у топлини и саучешћу не странца, но пријатеља лекара и душевног човека“'''
|}
▲Петровић је такође међу првима указо на једну појаву (која ће много година касније бити уочена и названа ''синдром узајамног погоршања код ратних повреда'',{{напомена|Данас је детаљно описан у синдромима мултиорганске дисфункције, дистреса, оштећења, системске инфламаторне реакције (ARDS, MODS, MOFS, SIRS) и сл.}}), која значајно утиче на инфекцију рана, наглашавајући при томе на нешто врло битно:
▲...{{цитат2|''...у рововима и земуницама наши војници чучали су са пушком на „готовс“! не данима, недељама и месецима, но годинама, од јула 1916 до краја августа 1918. Нема сумње, да је изнуреност организма у таквим условима ишла томе у прилог.''}}
▲Када је [[15. септембар|15. септембра]] [[1919]]. Југословенско лекарско друштво издало „Правилник за стручне секције“ у коме се каже: „да у Југословенском лекарском друштву могу да се организују секције за све гране медицине“, за првог председника изабран је Михаило Петровић. Хируршка секција [[Српско лекарско друштво|СЛД]]-а и поред залагања Михаила Петровића, а касније и његових следбеника, није основана све до [[1950]]. године.{{напомена|Није познато ко је за то „крив“, мада се у СЛД за то највише оптужује проф. др Миливоје Костић који се није довољно, или се уопште није, залагао за формирање Секције српских хирурга.}}
По завршетку Првог светског рата [[1920]]. Петровић је по потреби војне службе прекомандован у [[Загреб]] на дужност референта санитетске службе у Шестој армијској области. На тој дужности остао је све док указом Министра војске од [[1921]]. године није премештен на дужност, начелник Хируршког одељења Војне болнице у Београду. На тој дужности био је све до [[1929]]. године, када је пензионисан у чину бригадног генерала (у који је унапређен 1924. година) са правом ношења униформе, коју он није скидао све до своје смрти.<ref name="Čolović"/>
| |||