Сулејман II — разлика између измена

м
 
У Бечу с тим одговором нису могли бити задовољни. Испало је баш обратно од оног што се очекивало. Позивом од 6. априла хтело се, да Срби поново ступе у борбу, на свом подручју, а не да се селе у њихове земље. Али се тај став ипак разумео. За то време положај царске војске у Србији знатно се погоршао. Она није могла добити никаквих појачања из царских земања, а без тих појачања није се могло тражити да се снажније заталаса и сам народ Србије и суседних крајева. Рачунајући са Србима као елементом који би се могао искористити при свима обртима ратне среће, и у офанзиви и у дефанзиви, и који би, у најгорем случају, могао послужити и да се насели опустела јужна Угарска, у Бечу нису хтели да их озловоље. С тога је цар Леополд 11. (21.) августа 1690. издао своју диплому којој је дао Србима жељене привилегије. Привилегије су обухватиле становништво "грчког обреда и српског народа" по Грчкој, Бугарској, Рашкој, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу "и осталим придруженим местима и свим осталим областима". Издајући те привилегије цар је узео Србе под своју заштиту, а у исти мах их је поновно позивао, да се дигну на оружје. Цар је, признајући Србима изузетан положај, издао ове привилегије преко аустриске дворске канцеларије, обишавши мађарске уставне чиниоце, чија је сагласност за овакав акт била потребна. Он је тај свој корак објашњавао војничком потребом, а донео га је у сувереном уверењу, да може непоштовати угарске уставне прописе, пошто је угарско подручје ослободио својом снагом од Турака и сматрао га као војничку тековину. Мађари су цело време стајали на гледишту да су тим актом повређена њихова права и с тога су Србима, кадгод им се дала прилика, правили начелне и стварне потешкоће. Сем Мађара против ових привилегија радила је и католичка јерархија. Због ње нису у привилегијама били поменути Срби из Угарске, Хрватске, Срема и Славоније, на које је била ставила руку њезина пропаганда. Кад је дознао за то епископ Исаија Ђаковић он је затражио енергично, да се обухвате и Срби са тих страна. У Бечу се, у тадашњој ситуацији, попустило, али су зато у већ спремљеном концепту привилегија извршене извесне измене, да би се патриархова јурисдикција ослабила. "Оно место, где се каже да се повластице дају Србима где се год у будуће буду налазили изостављено је и замењено са речима: да привилегије и повластице важе дотле, докле год Срби, сви скупа и појединце, буду били верни цару. Тим, накнадно доданим, речима вредност дане привилегије, наравно, знатно се смањивала". При преговорима у Бечу, Ђаковић је радио споразумно са Ђорђем Бранковићем, који се ту налазио у интернацији.
 
 
Истог дана, кад је цар издао Србима привилегије, настрадала је његова војска у Ердељу. Да би заштитила Угарску главна се аустриска снага морала повући из Србије. Ослабеле посаде нису потом могле да издрже турске нападаје. За седам недеља Турци су преотели сву Србију, заједно с Београдом. Патриарх их, разуме се, није смео тамо дочекати, него се раније, са осталим избеглицама, склонио на царско подручје. Бојећи се турске офанзиве патриарх није смео да остане у областима јужне Угарске, него је отишао далеко на север, у Сент-Андреју. Али данас не знамо поуздано колики је био број српских избеглица, који нису прелазили у једно време и на једном месту. У једном писму сам патриарх, истина, наводи, да је прешло "више од 30.000 душа", и то ће свакако бити највероватнији број, али потпуно сигуран није ни он.
4.155

измена