Мустафа II — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 1:
{{Владар
| име = Мустафа II
Линија 27 ⟶ 26:
'''Мустафа II''' ([[6. фебруар]] [[1664]] — [[28. децембар]] [[1703]]), турски султан 1695—1703.
Мустафа II је био најстарији син [[Мехмед IV|Мехмеда IV]] и дође на власт у фебруару 1695. године.
Он беше један способан и ратоборан султан по старом узору и одмах се стави на чело велике војске, са циљем да сва подручја изгубљена од његових претходника поново освоји.
Аустриска бојазан показала се као потпуно оправдана. Успеси Турске војске у [[Банат]]у и [[Ердељ]]у, као и њихово освајање [[Темишвар]]а 1695. и 1696. год., могли су компромитовати ако не цео исход, а оно добар део дотадашњих резултата овог дугог и свима дотешчалог рата. Да се поправе мутни изгледи Аустријанци су 8. фебруара 1697. склопили савез са руским царем Петром Великим, несвесни тада у правој мери опасности којој се излажу уводећи ту силу у решавање турског питања и турске власти на Балкану.
Велика срећа за Аустријанце беше, што су у своју војску добили младог и гениалног војсковођу Евгена Савојског, француског племића, за кога његова отаџбина не нађе достојног запослења. Овај енергични, иако врло неугледни, војник примио је команду у лето 1697. год., а већ 1. (11.) септембра успео је да потпуно разбије турску војску код [[Сента|Сенте]], коју је водио сам Мустафа.
После те победе кренуо се Евген са свега 6.500 људи на вратоломан и дрзак поход у средиште Босне, знајући да је босански паша био и страдао у борби код Сенте. На том походу није наишао ни на какав отпор сем код Врандука. У Сарајево је стигао 13. октобра, где је три дана харао. Већ првог дана била је варош запаљена. Строге мере биле су правдане тим што су Турци ранили аустриске парламентаре. При пожару, у лако запаљивој вароши, где су куће биле махом од дрвене грађе и слабог ћерпича, страдали су подједнако и хришћани као и муслимани. Из опљачканог града принц Евген је повео са собом известан део православног и католичког елемента, да га насели по Угарској. Известан део људи једва је дочекао да се после врати у Сарајево.
Али, мада су однели код Сенте тако велику и видну победу, Аустријанци њом, ипак, нису изменили много цео војнички положај. Овај упад у Сарајево била је само једна епизода. Оно што би било далеко важније, да пренесу поново бојно ратиште испод Дунава, на то нису смели да се реше. Не чак ни да изведу напад на Београд, који је био војнички важнија тачка од Сарајева. Њима је победа код Сенте била сад добродошла да се Мустафа увери како је мало изгледа да ће моћи изменити ратну срећу и да постане склонији на мир, а с друге стране да увери и Французе како се Аустрија не да лако сломити и поред све борбе на два фронта.
Што се тиче рата са Русијом ту је Мустафа на почетку имао успеха. Први сукоби били су малих интензитета. 1695. године су Руси кренули на утврђени град Азов, близу ушћа Дона. Руски цар [[Петар Велики]] није обратио нимало пажње дипломатској па чак ни војничкој сврси тога предузећа. Руски војсковођа Василиј Голицин, био је изабрао тежи пут, мање припремљен, који је водио у Турску, ка Црном Мору, и пропао је на Криму. Петар једино мења тактику: пред тешкоћом да продре преко Перекопа, он полази другим, краћим путем и 1695. иде на Азов, близу ушћа Дона. Он жели да опроба своје потјешње и своју ратну флоту; на Азов је пошао да се још једном позабави својим војним „играма”, јер он пише Апраксину да ће тај поход бити само наставак маневара пред „пожунском тврђавом”. Осим тога. Лафор гаји наду да одведе Петра у иностранство, те да се пред својим пријатељима у Швајцарској и Холандији похвали царевим пријатељством. Али пре него би се појавили у Европи, потребно је извршити неколико војних подвига л остварити сан о слави. Тако је поход на Азов требало да донесе Петру његове прве лаворике и да послужи као пролог његовом путовању у иностранство.
И тачно у том смислу вођен је тај поход. „Пожунског и пољског краља” заменила су три генерала: Головин, Гордон и Лефор. „Капетан Петар Алексејев” поново се вратио својој војној игри и командовао је једном четом тобџија. Та игра доводи до пораза. Нове Петрове трупе показале су се сасвим неспособне да учествују у једној озбиљној борби. Тврђава Азов одбија два узастопна јуриша. Историчар Соловјев, који је успео да оцрта прави лик Петра Великог, није могао да се ослободи претераног величања, те је писао поводом тога:
{{цитат|Овде видимо да се појављује велики човек. Не само да није изгубио храброст, већ је изгледало да је Петар узвишен том победом и показао је необичну активност како би поправио пораз и обезбедио успех другом походу. Неуспех код Азова обележава почетак владавине Петра Великог.}}
Уистини, овај неуспех није у животу Петрову значио тако одлучан датум као што каже Соловјев.
Петар, који је и даље препуштао управу својим доглавницима, озлоглашеним због њихова нехата, неправедности и пљачки, већ се онда показао као организатор првога реда. Он је свом снагом прегао да створи флоту, јер да би се Азов приморао на предају, треба га опколити с мора, јер се он тим путем снабдева. Али како осредњи бројеви са Перејаславског језера нису били добри ни за шта, Петар се реши да сагради нову флоту на реци Вороњежу, у сливу Дона. Нова бродоградилишта дају се вредно на посао у јесен 1695 године, и већ 1./11. маја 1696 спуштено је у воду 23 галија и 4 паљевица.
Ова флота, коју је предводио један брод са поносним геслом Принципиум — на њему је Петар, а Лефор га прати на једном другом броду —, није међутим ништа боља од оне прве. Опсадна тактика и даље је детињаста; траће се метци и дим без великих резултата. Страни инжињери стижу са закашњењем, и потребно је извући флоту из непријатељске ватре. Па ипак се Азов напослетку предао. У пољској се ругају руском посланику, приписујући капитулацију Азова једном „уговору” а не војним операцијама. Па ипак је то једна победа.
Петар је био због тога бескрајно одушевљен. У Москви му приредише триумфалан дочек, чији је план, пун гротескних детаља, он сам разрадио. Да би се почета акција против Турске појачала, упућено је једно велико посланство у иностранство, да обиђе Немачку, Холандију, Енглеску, Аустрију и Млетке.
----
Луј XIV прошао је у основи рђаво у рату са такозваном европском коалицијом, поред свих победа које му је војска односила, и 1697. год. пристао је на мир, који га у души није задовољавао. Обавештен да је Аустрија тим добила слободне руке на западу решио се, најпосле, и Мустафа, посредовањем Енглеске и Холандије, да се мири. Преговори о условима примирја и мира трајали су подуже, а окончани су у [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]], [[26. фебруар]]а [[1699]]. год. Тим миром се завршио и Мустафин рат са [[Пољска|Пољском]] и са Русијом. По том миру Мустафи је од свих поседа у [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарској]] остао само Банат и у Славонији њен југо-источни сремски део.
По Карловачком Миру, за којим је следио сепаратан уговор између Мустафе и Петра. Преговори руског изазсланика ђака Украјнцева били су дуги. Тек 8./19. августа 1700. године преговори су завршени и између Русије и Турске потписан је мир. Русији су додељене обале Азовског Мора и Азов са ушћем Дона.
С Млечанима се нашао коначни споразум тек 1701. год. Они су дуго настојали, да отсеку Дубровник од осталог залеђа, желећи да задрже цео појас земљишта, од Неретве, преко Попова, до Грахова. Али то Република није могла постићи, јер Дубровник и његово залеђе није дала Турска, а штитила га је и Аустрија. Млечани су помакли своју линију преко Книна, Сиња и Читлука са Габелом, а у Боки су задржали Рисан и Нови.
У беше склопљен мир године са [[Аустрија|Аустријом]], и [[Венеција|Венецијом]], а [[1700]]. године, такође, са [[Русија|Русијом]].
Закључивање мира је омогућило султану и великом везиру да своју велику армију потпуно на нови начин среде и уреде, али се морадоше повући оба тешка срца према јањичарима који су се стално задржавали у [[Једрене|Једренама]], умјесто у главном граду Царства [[Истанбул]]у.
Револти [[јањичари|јаничара]] се завршише свргавањем султана године 1703. Султан умрије у децембру исте године и би покопан у [[Аја Софија|Аја Софији]].
== Литература ==
* [[Владимир Ћоровић]] ''Историја српског народа'' 455. и 456. стр.
{{refbegin|2}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Јелачић|first= Алексеј|authorlink= Алексеј Јелачић|coauthors= |title= Историја Русије|year= 1929|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%28%D0%90._%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B%29|publisher= Српска књижевна задруга|location= Београд|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Миљуков|first= Павел|authorlink= Павел Миљуков|coauthors= |title= Историја Русије|year= 1939|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%28%D0%9F._%D0%9C%D0%B8%D1%99%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%29|publisher= Народна култура|location= Београд|id=}}
{{refend}}
{{низ
| |||