Селим II — разлика између измена

Још док је опседао Сигет, Селимовог оца Сулејмана је, већ стара и изморена снашла смрт, 6. септембра 1566. године. [[Мехмед-паша Соколовић]], који је од 1562. год. био Селимов зет и који је од 1565. год. заузимао место великог везира, држао је сву власт у својим рукама. Да би у туђој земљи сачувао војску од расула и да би приправио престо свом тасту, да га добије без икаквих потреса, он је, по турским саопштењима, тајио пред војском седам недеља његову смрт. Тек кад је нови султан, Селим II, крајем октобра, дошао у Београд Соколовић је, обезбедивши се потпуно, на повратку, у Срему, саопштио војсци смрт султанову. Од Митровице претворио се повратак војске у погребну поворку. Околина новог султана покушала је да потисне Мехмед-пашу, који је имао много противника, али је он, вешт и енергичан, успео да је изигра. После тога он је код свог алкохоличарског таста дочепао стварно сву власт <ref name="automatski generisano2" />{{Cite book |ref= harv|last= Ћоровић |first= Владимир |authorlink= Владимир Ћоровић |coauthors= |title=Историја српског народа |year= 1941 |url= http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_5.html|publisher=Пројекат Растко |location= |id=}}</ref>.

Тада Турска поче поступно опадати, чему су поглавити узроци: Селимова слабост и то што никад није предводио своју војску, већ се одавао раскалашну животу; запостављање европскога државнога уређења и уопште европске просвећености; обест јаничара, који почну правити велике главобоље Селиму, и неподобност самих војсковођа; појава знатнијих војсковођа хришћанских и најзад јачање Русије. Истина, Турци су и после Сулејмана понешто освајали, али су више губили. За Селима II, а под руковођењем су помусломањенога Србина Мехмеда Соколовића, великога везира, Турци заузели најлепши крај од Арабије и Млечићима Кипар, који очувају и поред пораза код Лепанта (1571 год.). Ускоро се после овога Хабзбурговци ослободе данка и заузму неколико тврђава у Мађарској, а Персијанци узнемире источне крајеве; те све ово, уз разпрострто веровање о пропасти Турске, узбуди и потлачене Србе <ref>{{Cite book |ref= harv|last= Лука|first= Зрнић|authorlink= Лука Зрнић|coauthors= |title= Историја новога века|year= 1927|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B3%D0%B0_%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%B0_(%D0%9B._%D0%97%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%9B)|publisher= Државна штампарија Краљевине Срба Хрвата и Словенаца|location= Београд|id=}}</ref>.

Европска Турска делила се у то време у четири велика намесништва: Румелија, Босна, Банат и Будим. У Босну је била рачуната и Славонија, као и освојена Далмација; а сва Србија, северна и јужна у Румелију, само је зворнички санџак обухватао и нешто србијанског Подриња. Области или ејалети делили су се у санџаке. Сулејман Величанствени, зван Ал-кануни, "законоша", трудио се да у том пространом царству осигура трајан поредак и постигао је несумњиво врло лепих успеха. Али пространство царства било је већ и за његове владе, као и свуда на свету, довољан предуслов да се добре намере законодавца могу изигравати. Иза његове смрти, за Селимове владе, почиње полагани процес разобручавања, који ће временом узимати све више маха. Дворске и харемске сплетке спречавају активност и солидност управе, а супарништво великих квари војску, уноси корупцију и изазива стална трвења. Већ Соколовић није био слободан од извесних поступака самовоље, подметања и сплеткарења; други после њега у још већој мери искоришћавају та средства, немајући његових способности. Сем тога, као многе друге силе и Турска овог времена почиње патити од оскудице финансиских средстава, која се намичу тешким притиском на народ и на све гране привреде <ref name="automatski generisano2" />{{Cite book |ref= harv|last= Ћоровић |first= Владимир |authorlink= Владимир Ћоровић |coauthors= |title=Историја српског народа |year= 1941 |url= http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_5.html|publisher=Пројекат Растко |location= |id=}}</ref>.

Татарске чете су беспрекидно продирале у Русију из степа тј. из такозваног ''Дивљег Поља''. Године 1571. хан је дошао пред саму Москву и спалио је престоничка предграђа; том је приликом изгорео и ''опричњи двор'', московско средиште ''Опричњине.'' <ref>{{Cite book |ref= harv|last= Јелачић|first= Алексеј|authorlink= Алексеј Јелачић|coauthors= |title= Историја Русије|year= 1929|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%28%D0%90._%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B%29|publisher= Српска књижевна задруга|location= Београд|id=}}</ref> <ref>{{Cite book |ref= harv|last= Миљуков|first= Павел|authorlink= Павел Миљуков|coauthors= |title= Историја Русије|year= 1939|url= https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_%28%D0%9F._%D0%9C%D0%B8%D1%99%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%29|publisher= Народна култура|location= Београд|id=}}</ref>.

Сви наши записи тога времена, сви без разлике, бележе тешко стање хришћана и турска насиља. Тој невољи придружила се још и глад. "Од Солуна со вожаху те мењаху за жито, мером колико жита толико соли." У 1574. год. помињу се први пут у већој мери и арнаутски зулуми у Пећи, Ђаковици, Призрену и Скадру. "Две хиљаде хришћана около ових вароши исекоше." Разумљиво је с тога, што је код нашег света, у вези са свим тим, почело јачати нерасположење против Турака, и што су наши људи и у унутрашњости Турске почели поклањати пажњу извесним туђим агитацијама <ref>{{Cite book |ref= harv|last= Ћоровић |first= Владимир |authorlink= Владимир Ћоровић |coauthors= |title=Историја српског народа |year= 1941 |url= http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_5.html|publisher=Пројекат Растко |location= |id=}}</ref>.