Ратко Дугоњић — разлика између измена

Активно бавио [[фудбал]]ом и играо је за сарајевске клубове „[[ФК Славија Источно Сарајево|Славија]]“ и „[[НК САШК Напредак|САШК]]“. Као фудбалер је често путовао у веће градове [[Југославија|Југославије]] — Београд, [[Сплит]], [[Љубљана|Љубљану]], [[Загреб]], [[Осијек]] и [[Скопље]]. Та путовања користио је за ношење илегалног партијског материјала. У то време његова веза у Загребу био је [[Иван Милутиновић]], а у Београду [[Светозар Вукмановић Темпо]]. Године [[1939]]. када је при Покрајинском КПЈ за Босну и Херцеговину формирана омладинска комисија Ратко Дугоњић је постао њен члан. На предлог Иве Лоле Рибара 1940. године укључен је [[Централни комитет]] Савеза комунистичке омладине Југославије. Његов политички рад није остао неопажен од стране полиције. Још раније се нашао на списку радничких и комунистичких активиста, због чега је стално прогањан од полиције, а пред рат је ухапшен и једно време је провео у истражном затвору у Сарајеву.

 

[[Априлски рат]] и окупација [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], [[1941]]. године затекли су га у Сарајеву. Неколико дана потом у Сарајево је дошао [[Иво Лола Рибар]], где је боравио код свог рођака [[Миљенко Цвитковић|Миљенка Цвитковића]], [[Шпански борци|шпанског борца]]. Ратко се са њима често сусретао и активно радио на организовању новог начина илеганог рада и стању у СКОЈ-у у условима окупације. У периоду до почетка устанка, јула 1941. године, више пута је путовао у Загреб и Београд, на седнице Централног комитета СКОЈ-а и сусретао се са другим члановима ЦК СКОЈ-а - [[Јожо Влаховић|Јожом Влаховићем]], [[Јован Стојсављевић|Јованом Стојсављевићем]] и другима. Био је један од организатора [[Сарајево у Народноослободилачкој борби|устанка у Сарајеву]] и околини. Радио је на организовању ударних и диверзантиских група, које су биле сасатвљене углавном од скојеваца и извршавала саботаже и диверзије у граду.

 

Као организациони секретар ЦК СКОЈ-а имао је значајног удела у организовању и активности [[Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије|Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије]] (УСАОЈ). Учествовао је на оба ратна конгреса ове организације - у [[Бихаћ]]у, децембра 1942. и [[Дрвар]]у маја [[1944]]. године. Вршио је и значајне функције у организовању народне власти на ослобођеној териториији. Био је већник [[Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије|АВНО Југославије]] и [[ЗАВНОБиХ|ЗАВНО Босне и Херцеговине]]. Поред политичког рада учествовао је и у борбама. Једна од најзначајнијох битака у којој је учествовао је [[десант на Дрвар]], када се са члановима СКОЈ-а и УСАОЈ-а вратио у опкољени град и учествовао у засштити прилаза [[Титова пећина у Дрвару|пећини]] у којој се налазио [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ]].

 

После ослобођења Југославије, као секретар ЦК СКОЈ-а и председник УСАОЈ-а активно је учествовао у организовању првих [[Омладинске радне акције|омладинских радних акција]] ([[Пруга Брчко-Бановићи|Пруга „Брчко-Бановићи“]] и [[Пруга Шамац-Сарајево|„Шамац-Сарајево“]]). Био је секретар Градског комитета КПЈ у Београду, министар лаке индустрије у Влади ФНРЈ, секретар Градског комитета КПЈ у Сарајеву, председник Народног фронта Босне и Херцеговине. Потом се налазио на функцији амбасадора [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФРЈ]] у [[Народна Република Пољска|Народној Републици Пољској]] и [[Уједињена Арапска Република|Уједињеној Арапској Републици]]. После повратка у земљу обављао је дужност председника Народне скупштине СР Босне и Херцеговине, од [[1963]]. до [[1967]]. године; председника Савезне конференције [[Социјалистички савез радног народа Југославије|Социјалистичког савеза радног народа Југославије]], од 1967. до [[1974]]. године и председника Председништва [[Социјалистичка Република Босна и Херцеговина|Социјалистичке републике Босне и Херцеговине]], од маја 1974. до априла [[1978]]. године.