Вирџинија Вулф — разлика између измена

'''Вирџинија Вулф''' ({{јез-енгл|Virginia Woolf}}; [[Лондон]], [[25. јануар]] [[1882]]. - [[Уз (Сасекс)|река Уз]] код Родмела, [[28. март]] [[1941]].) је била је [[енглеска]] књижевница, један од кључних аутора наративног модернизма и оснивач феминистичке књижевне критике.

Рођену у угледној викторијанској интелектуалистички настројеној породици Степхен, Аделаиду Вирџинију Стивен одгајали су углавном приватни учитељи. Након смрти оца Леслија Стивена, познатог књижевног критичара и издавача, селиотселила се са сестром Ванесом у Блумзбури, подручје средњег Лондона, које је током времена (а највише у међуратном периоду) постало окупљалиште једног слоја британске интелигенције. Године [[1912]]. Вирџинија се удајеудала за издавача, писца и друштвеног активисту Леонарда Вулфа. Ускоро објављујеје објавила свој први роман, „-{The Voyage Out}-“, [[1915]], који није донео већи креативни пробој, али је поставио неке од њених доминантних тема и видова израза: лирски приступ збиљи и интроспекцију у анализи флуктуирајућих стања људске (посебно женске) психе. Отприлике из тога доба датирају први снажнији живчани сломови и напади дубоког психичког раскола који су је пратили до краја живота и који су били и узрок њеног самоубиства. Као вид радне терапије Вирџинија Вулф и њен супруг оснивају „Хогарт прес“, независно издавачко удружење која је требало да служи афирмацији авангардних и маргинализованих писаца.

После још два романа („Ноћ и дан“, [[1919]]. и „Јаковљева соба“, [[1922]]), следеуследила су велика остварења књижевног модернизма: романи „[[Госпођа Даловеј]]“ ([[1925]]), „Ка светионику“ ([[1927]]) и „Таласи“ ([[1931]]), те збирке есеја и књижевних критика, „Сопствена соба“ ([[1929]]) и „Три гвинеје“ ([[1938]]).

Њени романи су високо експериментални: на више места радња, која је често свакодневна и уобичајена, растаче се у свести (женских) протагониста; снажан лиризам и језична виртуозност стварају утисак света пребогатог визуелним и другим сензорним асоцијацијама, као и сензибилне ликове уроњене у непрестано преиспитивање смисла властитих доживљаја и самог постојања. По опредељењу мешавина [[епикур]]ејског материјалисте и [[бергсон]]овског идеалисте, као и естета на трагу [[Волтер Патер|Волтера Патера]] - Вирџинија Вулф у својим романима је креирала свет углавном ограничен на интелектуализовану енглеску вишу средњу класу, али универзалан по досегу за пажљивијег читатеља. Сама радња је често банална: госпођа Деловеј спрема забаву и седељку, а читава радња се врти око тог догађаја; у роману „Ка светионику“ је описан излет гђе Ремзи с бројном породицом, као и кративникреативни напор сликарке Лили Бриско; „Таласи“ су збирка лирских солилоквијума шесторо пријатеља. Песнички рецитали претварају тај роман у нешто налик на поему у прози.

Збирке критика и есеја Вулфове су још утицајније, бар од 1970-их година. У њима је засновала феминистичку књижевну критику, а тон у њима варира: с једне стране се појављују, фактографски заснована, ламентирања о запостављености жена и њиховој онемогућености у уметничко-креативним процесима; с друге стране Вулфова инсистираје инсистирала да је „женска“, као и „мушка“ уметност заправо андрогина, па је слобода изражаја женског искуства и перцепције света маргинална: прави уметник надраста пол. ОвдјеОвде је Вирџинија Вулф показала мешавину зреле критичности и наивности: изразито маскулини аутори као [[Херман Мелвиле|Мелвиле]] или [[Вилијам Фокнер|Фокнер]] тешко да се могу утрпати у кош двополног погледа. С друге стране, Вирџинија Вулф је сјајно рашчланила и илустровала историјску датост „женске судбине“ која је многе потенцијалне креативне личности осудила на скучену и само делимично остварену егзистенцију.

Њен познији рад укључује конвенционалнији роман „Године“, [[1937]]. (не баш успело дело), те последње велико остварење, роман „Између чинова“, [[1941]]. године. Опет снажно експерименталну прозу у којој су сажете опсесивне теме: рекреација света кроз високо метафоризован језик; сексуална амбиваленција и, најважније - медитација о протоку времена и живота, отеловљена у фикционализованом и естетизованом приказу скоро целе енглеске историје. Мучена нападима душевне болести (слушне и визуелне халуцинације, дубока депресија), који су још појачани избијањем 2.Другог светског рата, Вирџинија Вулф извршила је самоубиство утапањем у реци Уз, крај имања у Родмелу у [[Сасекс]]у.