Идеја — разлика између измена

'''Идеја''' (од античко-грчког -{ἱδέα}-) је термин који се користи у свакодневном, говору али и значајан појам промишљања унутар [[Филозофија|филозофије]]. Идеја је тако [[filozofija|филозофска]] величина која различитим приступима упућује на концепт априорне менталне слике. По [[Platon|Платону]] идеја је темељ онтолошке стварности, она је праслика. По њему идеје стварају мотив преко којега бива свет, то су форме с којима га је Демијург створио. По [[Имануел Кант|Канту]]у идеја је праслика употребе [[razum|разума]], трансцендентан појам који прекорачује границу сазнања. [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел|Хегел]] идеји даје атрибут јединог реалног бића. По њему она је појам, реалитет појма и јединство једног и другог, она је вечно произвођење. По [[Артур Шопенхауер|Шопенхауеру]]у она је сваки одређен и чврст ступањ објективизације воље, она је ствар по себи која је туђа мноштву, њени се ступњеви према свим појединим стварима односе као њихови вечни облици или њихови обрасци.

Схватање идеје као примарне, основне, односно априорне егзистентне количине [[Карл Густав Јунг|Јунг]] приписује њеној вези са исконском сликом. По њему идеја настаје као и архетип свугде и увек, али се разликује по њеној рационалној обради на коју значајан утицај имају време и околности. Идеја води порекло из исконске слике и од ње добија квалитет самосталности, то је разлог што јој неки [[филозоф]]и приписују трансценденталност. По њему идеја није трансцендентна, тај квалитет приписује исконској слици која је безвремена, јер је одувек и свугдје као саставни део дата људском духу. Исконска слика никада није начињена, она постоји одувек те из себе улази у опажање. По [[Карл Густав Јунг|Јунгу]]у идеја је [[psihologija|психолошка]] количина која у својој практичности не одређује само мишљење, већ и осећање. За интровертни став она представља примум мовенс, за екстравертни она је продукт.

Овај апстрактан однос Идеја и ствари, [[Платон]] је покушао да приближи и нашој машти кроз алегорију познату као [[Мит о пећини]]. У њему он описује људе привезане у пећини тако да увек гледају у њену унутрашњост. Иза њих је ватра, а нешто испред ње промичу разне ствари. [[Човек|Људи]] су у стању да виде само сенке тих ствари на зиду испред себе и не знају за друго. Међутим, ако се неко од њих ослободи и изађе из пећине видео би ствари у светлу сунца, што би потпуно променило његову слику света. Сенке на зиду више за њега не би биле праве ствари. За Платона, ова прича о изласку из пећине говори о могућем успону човека од света чулима опажљивих ствари до Света Идеја.