Битка на Јеловој гори — разлика између измена

Немачки генерали и дипломате су предлагали [[Адолф Хитлер|Хитлеру]] да више користе четнике, али је Хитлер дозвољавао само локалну сарадњу, страхујући да ће четници ипак једног трена променити страну и почети да нападају Немце. Осим проблема са оружјем и муницијом који су покушавали да реше сарадњом са Немцима, четници су организационо далеко заостајали за партизанима. Насупрот партизанима који су давно имали организоване мобилне [[дивизија|дивизије]], четници су још били организовани у статичне [[бригада|бригаде]] везане за крај из кога потичу.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}} Даље, четнички корпуси су се састојали из две до пет бригада и у најбољем случају су имали највише 2.000 људи, док су неки имали тек неколико стотина лоше наоружаних, и обучених припадника. Са друге стране, партизански корпуси су се састојали из најмање две дивизије од којих је свака имала од 1000-3000 добро наоружаних и прекаљених бораца.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}}
 
Тек након [[Продор НОВЈ у Србију пролећа 1944.|првог неуспелог партизанског покушаја продора у Србију]], Михаиловић је приступио реорганизацији четничких јединица, образујући групе корпуса и групе јуришних корпуса. Групе јуришних корпуса су образоване од најбољих четничких јединица и стављене под команду једног заповедника. Најистакнутија оваква јединица је била [[Четврта група јуришних корпуса]] образована јуна 1944. и стављена под команду мајора [[Драгослав Рачић|Драгослава Рачића]].{{sfn|Tomasevich|1975|pp=413}} Михаиловић је током пролећа и лета покушао да изврши присилну мобилизацију, али без већ успеха. Људи присилно мобилисани у четнике су дезертирали и прелазили партизанима.{{sfn|Борковић|1979b|pp=305-306}}
 
Одлазак чланова британских војних мисија услед нагомиланих доказа о четничкој колаборацији са Немцима и дефинитиван прекид британских односа са четницима у мају 1944. још више су отежали Михаиловићев положај. На британско инсиситрање, краљ Петар II је 1. јуна сменио са места председника избегличке владе [[Божидар Пурић|Божидара Пурића]], једног од највећих Михаиловићевих присталица, и заменио га [[Иван Шубашић|Иваном Шубашићем]], коме је постављен задатак да се нагоди са [[Тито]]м. Пурићев пад је значио Михаиловићев губитак положаја министра војске, а краљевским декретом распуштена је званично је распуштена четничка врховна команда и Михаиловић изгубио још један положај. Уз све то, Тито је 17. августа четницима обећао амнестију уколико напусте Михаиловића и приступе у редове НОВЈ.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}}
 
Ипак, Михаиловић није схватао тежину свог положаја до средине лета 1944. Потцењивао је снагу НОВЈ и веровао је су Немци [[десант на Дрвар|великим операцијама]] у западној Босни нанели партизанима губитке од којих се они неће моћи опоравити, као да и даље ужива велику подршку међу српским становништвом.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=346}} Извесну наду пружало му је присуство америчких обавештајаца у његовом штабу да га барем Американци неће препустити партизанима и Црвеној армији. Како је морао да ојача положај, Михаиловић је наредио да се оборени амерички пилоти [[Операција Ваздушни мост|скупе на Равну гору]] и са аеродрома у [[Прањани]]ма евакушиу. Наде у америчку помоћ су се појачале доласком америчког обавештајца [[Роберт Макдауел|Роберта Макдауела]] краем августа 1944.{{sfn|Вишњић|1984|pp=252}} Макдауел је имао задатак да организује прозападне снаге у источној Европи и спречи да Црвена армије буде та сила која ће протерати Немце. Међутим, он је долазио у незваничној мисији коју је организовао шеф [[Канцеларија за стратешке услуге|Уреда за стратешке услуге]] [[Вилијам Џозеф Донован|Вилијам Донован]], а не као званични представник председника Рузвелта или америчке војске. Макдауелова уверавања да ће се Американци искрцати на јадранској обали и спречити Михаиловићев пораз су била без покрића; управо су Американци били ти који су се супротстављали отварању [[Западни фронт (Други светски рат)|Западног фронта]] било где другде у Европи осим у [[Француска|Француској]].{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}}
 
== Партизанска офанзива ==