Архиепископ и митрополит карловачки Георгије — разлика између измена

Сабор из 1892. је под председништвом патријарха Георгија донео одлуку о оснивању ''Мировинског фонда за удовице и сиротну децу српског православног световног свештенства у српској митрополији карловачкој''. Уплате, не мање од 200, а не више од 600 форинти, могли су да изврше сви свештеници, професори богословије свештеничког реда, вероучитељи, душепопечитељи и свршени клирици (кандидати за свештенички чин). Други корак да се свештеничка делатност учини ефикаснијом, начињен је у новембру 1893, када су донета Правила за ''Свештеничко удружење''. Међутим, ова институција није заживела, пошто је изостала превишња потврда из [[Беч]]а.<ref>[[Ђоко Слијепчевић]], наведено дело, 212.</ref>

 

 

У наредне две године напори патријарха Георгија били су усмерени на одбијање два агресивна напада на српску народно-црквену аутономију. Наиме, Доњи и Горњи дом државног угарског Сабора започели су 1894. обликовање црквено-политичких реформи. Садржане у одлукама о увођењу грађанског [[брак]]а, државних [[Матична књига рођених|матичних књига рођених]], [[Матична књуга венчаних|венчаних]] и [[Матична књига умрлих|умрлих]], те у питању о вери деце из мешовитих бракова, оне су окарактерисане не само као крњење аутономних права, већ и као удар на саму [[догма|догму]] [[православље|православља]].<ref name=autogenerated1>{{harvnb|Магарашевић||pp=185}}</ref> Не би били занемарљиви ни новчани губици српских црквених општина. Срби су протестовали на зборовима у [[Нови Сад|Новом Саду]], Сентомашу ([[Србобран]]у), [[Кула (град)|Кули]], [[Кикинда|Великој Кикинди]], [[Бечеј|Старом Бечеју]], [[Мол (Ада)|Молу]], [[Сента|Сенти]], итд, а талас незадовољства се проширио чак до [[Срем]]а, Хрватске и Славоније. Није изостала ни патријархова реакција. У Сремске Карловце се [[7. април]]а [[1894]]. слило око 15.000 душа, од чега чак двесто свештеника. Став народа био је јасан, па је патријарху остајало да се што боље припреми за дебату у Горњем дому угарског Сабора. Када је [[26. април]]а затражио реч, његово излагање се базирало на чињеници да брак има одлику свете тајне, и да га као таквог цивилне власти не могу озаконити. Њихово мешање назвао је ударом на слободу вероисповести. Није заборавио да истакне спецификум грчко-источне српске митрополије, чија је духовна управа превазилазила угарске границе и протезала се на Хрватску и Славонију, где закон о грађанском браку не би важио, па би наступила, како је патријарх истакао, ни мање ни више него [[шизма]]. Законски предлог није успео да на гласању [[28. април]]а добије потребну већину, пошто су и представници католичког клера били противни његовом усвајању. Без обзира на то, грађански брак је после извесног времена озакоњен, па не чуди патријархово обраћање цару у септембру 1894, у коме истиче да се српски народ налази у стању великог незадовољства.