Медицинска етика — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 165:
Еутаназичке идеје нису нешто ново и нису настале у технолошки ефикасном времену. Историјски гледано оне потичу још из древног Египта, а биле су присутне и код грчких и римских филозофа и државника. Према писању неких историчара, на острву Косу, родном крају Хипократа, постојао је обичај да старије особе, неспособне за привређивање, једном годишње заједнички испијају чашу отрова. Платон и Сократ јавно су се залагали за ујкањање тешко инвалидне деце. У „Идеалној држави“ Аристотела, инвалидној деци није било одређено право на живот. Марко Аурелиус је бранио право личности да саму себе ослободи интелектуалне детериорације.<ref>Milenković, M., ''Eutanazija,'' Skoplje, 1940</ref>
Насупрот ставовова Платона Аристотела и Сократа, Хипократ је у својој заклетви против било којег облика еутаназије:
Упериоду хришћанства Св. Аурелије суочен са појавом све учесталијих самоубистава међу хришћанским верницима, а како би спречио њихово све веће осипање и осипање, прокламовао је синтагму да је самоубиство „гнусан, проклет и неморалан чин“. Ова синтагма односила се и на забрану чина еутаназије.▼
{{цитат2|''Никоме нећу, чак ако то буде и тражио, дати смртоносни лек нити ћу му дати савет о његовом деловању.''}}
▲
Тома Аквински дефинитивно је у 13. веку изнео категоричко негативан став цркве према самоубиству и еутаназији. Од тада па све до тридесетих година 20. века еутаназија је била једва помињани концепт у медицини, религији и филозофији.
| |||