Медицинска етика — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 131:
Основна начела медицинске етике су: добротворност, хуманост и праведност, недискриминације, поштовања личности и поштовања живота.<ref> prema: - Kaličanin, P. (1999): ''Medicinska etika i medicinsko pravo,'' Institut za mentalno zdravlje, Beograd</ref><ref>SALIHBEGOVIĆ, Ehlimana, Medicinska praksa i etičko pitanje, Sarajevo: Ministarstvo zdravstva Kantona Sarajevo, 2008. str. 174 - 177 ISBN 978-9958-695-25-4 COBISS.BH-ID 16904710</ref> Сва напред поменута етичка начела могу се сматрати фундаменталним, зато што су други етички принципи у медицини из њих изведени или с њима тесно повезани.
=== Добротворност или аутономија ===
Добротворност односно хуманост представља један од извора медицинског етоса. За етички принцип добротворности односно доброчинства, поред захтева да лекар предано ради за најбољи интерес свог пацијента и низа других етичких захтева, везан је и један од најзначајнијих етичких начела у медицини - {{јез-лат|primum non nocere}},<ref>·Gillon, R. (1985): ''"Primum non nocere" and the načelole of non-maleficence''. Br. Med. J., 291, 130-131.</ref> који обавезује лекара да води рачуна, пре свега, да не нашкоди свом пацијенту. Тамо где се то не може са сигурношћу постићи, због одређеног ризика повезаног са лечењем или неком другом интервенцијом, од лекара се захтева да брижљиво процени могуће користи и ризике по пацијента, па да на основу тога доноси одлуке, самостално или конзилијарно.
Добротворност или аутономија је право сваке индивидуе да одлучује о свом лечењу, то јест поштовање жеља пацијента, што обавезно треба да буде основа за доношење медицинских одлука. Добротворност представља и неку врсту синоним за хуманост, а под хуманошћу у овом смислу подразумевамо љубав према пацијенту, и спремност да му се пружи помоћ када је у невољи, као и да се пожртвовано штите његови интереси. У уквиру добротворности спада и спремност лекара да преузме одговорност за такво своје лично ангажовање.
| |||