Милан Петровић (лекар) — разлика између измена

'''Милан Петровић''' ([[Ниш]], [[15. мај|15/28. мај]] [[1886]] — [[Земун]], [[22. октобар]] [[1963]]), познати [[Град Ниш|нишлија]], [[лекар]], [[потпуковник]] у српском санитету, специјалиста педијатрије, уредник [[Српски архив|Српског архива]], председник суда части [[Српско лекарско друштво|СЛД]], један од оснивача Педијатријске секције [[Српско лекарско друштво|СЛД]], бавио се [[Стоматологија|зубарством]], обишао [[свет]] [[брод]]ом, а Србију [[санитетски воз|санитетским возом]] (као командант [[воз]]а), учесник два [[рат]]а.<ref name=autogenerated1>Славица Поповић-Филиповић, ''Путеви живота и лекарског позива на свим меридијанима света'', Нишка весник, ревији за неговање традиција и очување баштине Ниша, број 57 (март 2009) и број 58 (мај 2009), Ниш) [http://www.rastko.rs/istorija/medicina/delo/13539 Историја медицине@Пројекат Растко]</ref><ref>Radoslav S. Živić ''Velikani niške medicine'', [http://istorijanisa.wikidot.com/milan-petrovic Milan Petrović]</ref>

Милан Петровић, као најмлађе дете у породици Димитрија и Васке Петровић, рођен је у [[Ниш]]у [[15. мај|15/28. маја]] [[1886]].. Отац му је био познати нишки трговац и кафеџија, из породице Петровић која се доселила у [[Ниш]] у првој половини [[18. век|осамнаестог века]]. Димитрије и Васка Петровић имали су деветоро деце, четири сина и пет кћери: Мариолу, Даницу, Лепу, Кату и Драгу, синове Тасу и Милана.<ref name=autogenerated1/>

Милан је похађао основну школу и гимназију у [[Ниш]]у....''„Као одличан ђак у нишкој гимназији, Милан је волео да чита, интересовао се за писање. Учествовао је у раду ђачке књижевне дружине, која му је омогућила прве наступе, успехе и почасти. У Првој нишкој гимназији био је и председник литерарне дружине „Његош“...''<ref>Петровић, Р., ''Прва нишка гимназија 1878-1968,'' Гимназија “Стеван Сремац”, Ниш, 1972.</ref>

Након завршене матуре [[1904]], испраћен од своје многобројне родбине Милан је отишао у [[Беч]], да изучи медицину и постане доктор...''„Али, живот у Бечу је тражио више, на шта је још поноснији син реаговао на свој начин. Уместо да кука и тражи више, Милан је одлучио да пронађе свој начин и помогне родитељима, који имали обавезу да осморо деце издржавају и школују. У току распуста уписао је додатне студије зубарства, потом нашао посао код једног од зубних лекара у Бечу“...''<ref name=autogenerated1/>

По завршеном [[факултет]]у у [[Беч]]у др Милан Петровић се почетком [[1910]]. вратио у [[Ниш]] и исте године отишо на одслужење војног рока. У [[Војска|војсци]] је др Петровић прво положио испит за резервног санитетског [[поручник]]а, а затим као хонорарни лекар у [[Војна болница Ниш|Моравској сталној војној болници у Нишу]] похађао је и обавио обавезан лекарски стаж. Као лекар стажиста у војси Милан Петровић је имао среће да асистира великану српске ратне хирургије [[Михаило Петровић (хирург)|др Михаилу Петровићу]] ([[1863]] — [[1934]]), што ће му у касанијем самосталном раду, на месту бродског лекара, значајно користити.<ref name=autogenerated1/>

Након завршене специјализације из педијатрије Петровић се априла [[1911]]. вратио у [[Ниш]] и случајно сазнао из новина за оглас једне холандске бродске компаније која је тражила бродског лекара. Како му је боравак у Бечу нарушио здравље, Петровић је предосећао је да ће му топлија клима помоћи да се брже опорави, и тако је донео одлуку да своју каријеру настави као бродски лекар. Након вишемесечне пловидбе по [[Море|морима]] [[свет]]а враћа у Србију, и наставља са радом у свом родном граду [[Ниш]]у, прво као општински а затим и као срески лекар.<br />..''„Интересантно је да је у том периоду др Петровић, као члан Српске радикалне странке у Нишу, (супротне странке од оне у којој је био његов отац) био изабран за општинског одборника. Мада супротних политичких убеђења, отац и син су задржали своје ставове, не мешајући политику у породичне односе“''...<ref name=autogenerated1/>

Као командант [[санитетски воз|санитетског воза]], лекар и зубни лекар у пољским болницама српске војске на острву [[Видо]], [[Крф]]у и [[Солунски фронт|Солунском фронту]], Петровић је дао велики допринос очувању [[Здравље|здравља]] и живота многобројних [[војник]]а и цивила у [[Балкански ратови|Балканским]] и [[Први светски рат|Првом светском рату]].<ref name=autogenerated1/>

На прво радно месту у [[Београд]]у у својству педијатра др Петровић је постављен маја [[1920]]. у својству секундарног лекара Дечјег одељења Опште државне болнице, којим је руководио др [[Миленко Матерни]] ([[1875]] — [[1929]]). Паралелно са овим послом Петровић ради и у Француско-српском диспанзеру ''„Кап млека“, („Goutte de lait“)'' {{напомена|Оснивање Француско-српског диспанзера („Кап млека“) је заслуга француског посланика Фонтенеа и педијатра др Габријела Гарнијеа, који је као члан француске медицинске мисије стигао у Србију 1915.}} у Београду од [[1921]]. до [[1929]].. Током рада у овом диспанзеру ([[1923]]) Милан Петровић је објавио књигу ''„Исхрана одојчета и малог детета“''.<ref name=autogenerated1/>

Своја медицинска усавршавања Петровић наставио је у области педијатрије, прво код професора Ешериха у [[Беч]]у а затим и код професора Нобекура у [[Париз]]у. Након повратка са ових усавршавања решењем Министарства здравља од [[8. јул]]а [[1924]]. Петровић је у звању специјалисте за дечје болести именовање за секундарног лекара Дечјег одељења Опште државне болнице, а [[20. јун]]а [[1929]]. и на дужност шефа тог истог Одељења, н коме га је затакао почетак [[Други светски рат|Другог светског рата]].<ref name=autogenerated1/>

''„По завршетку рата, др Петровић се вратио педијатрији и то у Болници за децу оболелу од туберкулозе на Дедињу. Градски народни одбор - Одељење за здравствено старање у Београду - именовао је др Милана Петровића 30. септембра 1947, за лекара Градске болнице у Земуну, у својству шефа новоотвореног Дечјег одељења. Дужност и обавезе лекара педијатра у Земунској болници др Петровић је обављао све до пензионисања 17. фебруара 1951. године. Годинама потом радио је у сопственој приватној ординацији у Београду, у улици Светозара Марковића бр 36.“''<ref name=autogenerated1/>

* „''Кад непријатељ пороби Србију а задњи санитетски воз оконча своју мисију на железничкој станици у Лесковцу“'', др Петровић је заједно са припадницима Моравске сталне војне болнице збињаваозбрињавао српске војнике и избегло становништво од Белољина, преко Призрена, Ђаковице, Скадра, Крфа, Вида до Воденог на Солунском фронту.<ref>Петровић Милан, ''Трагедија наших регрута, у: Трновит пут Србије, 1914-1918'', уредник др Коста Тодоровић, Београд, 1974.</ref>

* Обављао је и дужност главног уредника часописа [[Српски архив]], (после дугогодишњег руковођења др [[Јован Данић|Јована Данића]]). Током осмогодишњег уређивања Српског архива ([[1925]] — [[1933]]), др Петровић ће, упркос свих тешкоћа, сваке године штампати по десет свезака.<ref>Станојевић В., ''Ликови и дела истакнутих лекара од оснивања Српског лекарског друштва до данас, Српско лекарско друштво - Споменица 1872-1972'', СЛД, Београд, 1972.</ref>

* Др Петровић је написао и објавио преко четрдесет научних радова, који су објављени у домаћим и иностраним медицинским часописима, у САД, Француској, Грчкој, као и неколико књига од којих су најзначајније;<ref name=autogenerated1/>

* При крају свог стваралачког пута др Милан Петровић је свом сину Димитрију, славном универзитетском професору (сада нажалост покојном) оставио следећу поруку:<br />''...„За мене више вреди један поштен и паметан прост радник него један непоштен професор универзитета ... Ако је неко научио да непоштено и недозвољено себи прибавља животна средства и животна задовољстза, ако се научио да живи само зато да без обзира на друге само себи и ником другом угађа, он ће несумњиво постати антисоцијални егоиста ... Жеља ми је да све што сматрам најбољега у себи некако пренесем у вас и да ви будете, као што и себе сматрам, чланови друштва од којих ће оно доиста имати користи ... Ако не будеш имао саосећања за људску беду и за моралне и физичке патње, онда ћеш бити само један вешт дијагностичар и тарапеут, а не добар лекар“...''<ref name=autogenerated1/>

Др Милан Петровић је за свој дугогодишњи рад одликован највишим српским и југословенских одликовањима:<ref name=autogenerated1/>