'''Крајња нужда''' представља [[институт]] којим се регулише питање сукоба и интереса правних добара у случају опасности, у корист правног добра које се заштићује повредом другог правног добра или интереса другог лица, физичког или правног, а које није криво за настанак опасности. Институт крајње нужде, попут [[нужна одбрана|нужне одбране]] и [[незнатнадело друштвенамалог опасностзначаја|незнатне друштвене опасности]] је институт који негира постојање кривичног дела. Сви они припадају општим основама, односно онима који су [[закон]]ом изричито предвиђени, те се могу јавити код сваког кривичног дела и код сваког учиниоца. Из законске дефиниције произилази да је за постојање крајње нужде у сваком конкретном случају потребно кумулативно постојање одређених услова или претпоставки. Осим у [[кривични законик|кривичном законику]] [[Србија|Србије]], одредба сличног садржаја постоји и у Кривичном законику [[Црна Гора|Црне Горе]], а постојала је и у кривичном законику [[Југославија|Југославије]].
== Основни услови института крајње нужде ==
Ред 9:
=== Суштина и услови опасности ===
Услов за постојање крајње нужде је постојање опасности. Опасност је стање, односно зло при коме је неко правно добро већ угрожено или се на основу постојећих околности може основано претпоставити да непосредно може доћи до повреде неког правног добра. Дакле, учинилац треба да процени ситуацију по објективним [[критеријум]]има за препознавање стварне опасности. У теорији [[кривично право|кривичног права]] (али и у [[филозофија|филозофској]] [[литературакњижевност|литератури]]) постоје различита схватања опасности. Доминирају две концепције. Једна уопште не прихвата појаву опасности у [[реалностстварност|реалности]]и, док је друга сасвим супротна и сматра опасност реалном категоријом свакодневног живота. Опасности има више врста и готово је немогуће унапред одредити на који начин се она могу манифестовати у свакодневним животним ситуацијама. Постојање опасности процењује се према објективним критеријумима у сваком конкретном случају. Кључни проблем су мерила на основу којих треба оцењивати карактер опасности. И у вези са овим постоје две доминантне концепције. Према првој, узимају се у обзир само објективни критеријуми стручњака, без уважавања процене просечног човека какав год да био карактер опасности. И друга концепција уважава објективе критеријуме пре свега, али и субјективно мерило и то просечних људи у уобичајеним животним околностима и ситуацијама. Ово становиште је сасвим прихватљиво у кривичном праву Србије. Тако на пример, ако учинилац управља возилом на јавном путу, и креће се у складу са одредбама Закона о основама безбедности саобраћаја, те због изненадне препреке – опасности коју није сам изазвао, нагло скрене и притом повреди или усмрти друго лице, у принципу би се радило о крајњој нужди. Наиме, посматра се да ли би човек просечних способности у датој ситуацији могао да уради нешто друго, те нанесе мање зло од почињеног. Такође се узима у обзир и колико је лица било у возилу. Уколико их је било више од повређених или убијених крај пута, почињено је мање зло, али уколико је возач био рецимо сам, онда је почињено веће зло.
