Музеј кнеза Павла — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
|||
Ред 1:
{{bez_inlajn_referenci}}
'''Музеј кнеза Павла''' постојао је у [[Нови двор|Новом двору]] у [[Београд]]у од [[29.
== Историја ==
Залагањем [[
=== Музеј савремене уметности ===
Први Музеј савремене уметности основао је кнез Павле Карађорђевић. Отворен је јула месеца [[1929]]. године са намером да се представи модерно европско стваралаштво са којим би се поредила актуелна српска и југословенска ликовна уметност да би се укључила у њене токове и модерни естетички контекст од краја 19. века до најновијег времена. Прва дела која су стигла у новоформирани Музеј били су поклони кнежевих пријатеља из аристократских кругова, рођака, лаичких поштовалаца, европских историчара уметности, попут Бернарда Беренсона и сер Џозефа Давина, али и самих уметника - [[Паја Јовановић|Паје Јовановића]], [[Лисјен]]а и [[Камиј Писаро|Камија
Неколико месеци пре отварања Музеј је у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ фебруара [[1929]]. године приредио изложбу „Савремена британска уметност“ са које су откупљена и нека дела за Музеј. Затим је колекција пренета у [[Конак кнегиње Љубице]] где је Музеј био смештен до пресељења у [[Нови двор]]. У приземљу су биле постављене [[Иван Мештровић|Мештровићеве]] скулптуре купљене [[1928]]. Касније су и делови његовог Видовданског храма били пренети у Музеј савремене уметности.
=== Музеј кнеза Павла ===
Од оснивања Музеј савреме уметности (незванично већ тада називан Музеј кнеза Павла) био је у конфликтном односу са Народним музејем чији се директор, угледни историчар уметности и професор др [[Владимир Петковић]] енергично противио оснивању новог музеја и због финансија и због музеолошких разлога. Но, снажна иницијатива кнеза Павла одлучно је утицала да се од те две установе [[1935]]. године направи једна - прво под именом Краљевски музеј, а потом Музеј кнеза Павла. Тестаментарном жељом краља Александра, после његовог пресељења у двор на Дедињу, Нови двор у улици Краља Милана [[1933]]. године уступљен је Народном музеју и Музеју саврене уметности који се у то здање, адаптирано за музејске потребе, усељавају крајем [[1934]]. године. Уредбом од марта месеца [[1935]]. године ова два музеја се спајају у једну установу - Краљевски музеј, да би се августа исте године први пут званично појавио назив Музеј кнеза Павла. Но, већ пре тог датума, априла месеца Милан Кашанин је постављен за директора Музеја кнеза Павла. Напокон, [[18.
Тада је Музеј имао следећа одељења: Археолошко (које су чиниле Преисторијска и Античка колекција) и Средњовековно, као и нумизматичку збирку, лапидаријум и Галерију са 60 дворана за сталну поставку и повремене изложбе.
Ред 17:
За време Другог светског рата Музеј је био отворен за публику, а Милан Кашанин је уз велике напоре успео да сачува уметничке колекције Музеја кнеза Павла (изузев тридесет три дела који су по разним основама била однети из Музеја). У таквом стању он га је, после ослобођења, предао новим властима.
Музеј кнеза Павла постојао је до децембра [[1944]]. године када је од њега првобитно формиран Уметнички музеј, а потом данашњи Народни музеј у [[Београд]]у са новим директором [[Вељко Петровић (књижевник)|Вељком Петровићем]]. Истовремено је измештен из Новог двора у који су се уселили органи револуционарне власти, а нови музеј је пресељен у некадашњу Државну хипотекарну банку на Тргу Републике у којој се и данас налази.
== Кнез Павле Карађорђевић ==
Љубитељ уметности и школовани историчар уметности (студирао је на [[Оксфорд]]у класичне науке, са филизофијом и историјом уметности), [[павле Карађорђевић|кнез Павле Карађорђевић]] ([[Санкт Петербург]] [[1893]] - [[Париз]] [[1976]]) имао је јасну визују о разлозима и циљевима оснивања првог Музеја савреме уметности у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]] [[1929]]. године који ће касније постати Музеј са његовим именом.
Страст за колекционирањем уметничких дела, уз личну и државничку потребу да Србију и Југославију уведе у ред просвећених и надасве културних европских држава, усмерила је у једном тренутку кнеза Павла да почне да разишља да од већег дела своје приватне збирке направи једну јавну колекцију доступну домађој и светској публици. Тада се код њега јавила и идеја о формирању једног музеја. Убрзо је [[1929]]. године то постао Музеј савремене уметности, а потом, [[1935]]. и Музеј који је добио његово име. Ово је заправо чест случај међу европском аристрократијом и светским индустријалцима и магнатима који су од својих личних збирки стварали велике музеје, данас надалеко чувене, попут [[Гугенхајм (Алзас)|Гугенхајмовог]]
Наслеђивањем, поклонима и аквизицијама кнез Павле је најпре делеко од увида јавности стварао колекцију која је потенцијално постајала једна од најрепрезенативнијих, не само у локалним оквирима. Када је она постала јавна, показало се да су његов укус и његово знање и сами за себе били сасвим довољни да та збирка када је постављена и отворена за јавност привуче пажњу не само неочековано великог броја домаће и стране лаичке публике, већ и стручних кругова који су схватили да се без неких њених, најрепрезентативнијих радова које је садржала, не могу правити велике преегледне изложбе неких од водећих уметника у њиховим епохама. Професионална, али и лична сатисфакција њеног аутора, кнеза Павла, тиме је морала бити потпуно задовољена. Бели двор, заправо Музеја кнеза Павла, постао је место ходочашћа бројних познавалаца уметности који су ту могли да употпуне своја знања о појединим светским уметницима. На културној мапи Европе, Београд се у то време уписао јој једним податком. Независно од политичке улоге коју му је дала историја, кнез Павле Карађорђевић се овим Музејем трајно уписао у културну историју Србије и Европе која је постала једна од најзнаменитијих установа уметности које су стваране током [[20. век]]а.
Иако никада није направљен инвентар уметничких дела која су била у власништву кнеза Павла Карађорђевића, из поузданих извора, постојеће документације и накнадних пописа могуће је закључити да се у међуратни Београд, као уосталом и донедавно, долазило и због уметничких дела које је он куповао, набављао на друге начине и поклонио свом народу. Међу њима највећи сјај имају слике које се данас налазе у светској историји уметности (тек неколико да се спомене као илустрација): [[Пјеро ди Козимо]], „Шумски пожар“, [[Ел Греко]], „Лаокон“, [[Никола Пусен]], „Поглед на три монаха/Самоћа“, [[Иља Рјепин]], „Композитор Глинка“, [[Клод Моне]], „Руанска катедрала“, [[Винсент ван Гог]], „Сељанка“, [[Пол Гоген]], „Тахићанка“, [[Анри де Тулуз-Лотрек]], „Женски портрет“, [[Edgar Dega|Едгар Дега]], „После купања“, [[Пјер-Огист Реноар]], „Купачица“, [[Пјер Бонар]], „Мртва природа“, [[Камиј Писари]], „Трг Француског позиришта“, [[Анри Матис]], „Пурпурне букве“, [[Марк Шагал]], „Сељак и крава“, [[Пит Мондијан]], „Композиција II“. А само ових неколико насумично изабраних ремек-дела светског сликарства, када би било стално изложено на месту коме су биле намењене - у Новом двору, било би довољно да Београд поврати стари престиж европске културне престонице.
== Милан Кашанин ==
|