Нићифор Григора — разлика између измена

'''Нићифор Григора''' ({{јез-гр|Νικηφόρος Γρηγοράς}}; рођен око [[1295]], умро [[1360]]), је био [[Византијавизантијско царство|византијски]] историчар, учењак и верски полемичар.

Године [[1324]]. предложио је реформу [[јулијански календар|јулијанског календара]] која се по својим карактеристикама антиципрала реформу папе [[Папа Гргур XIII|Гргура XIII]] из 16. века завршену увођењем данас доминантног грегоријанског календара. Цар је одобравао реформу, али је никада није спровео у дело. Пошто је био ућитељ Метохитове деце, одлучено је да он оде по [[Ирина Метохит|Ирину Метохит]], своју ученицу, а Метохитову ћерку, која је боравила на двору свог зета [[Стефан Урош III Дечански|Стефана Дечанског]]. Наиме, њен муж је био Јован Палеолог, синовац цара Андроника, који је током грађанског рата између деде [[Андроник II Палеолог|Андроника II Палеолога]] и унука [[Андроник III Палеолог|Андроника III Палеолога]] одлучио да се одметне од стрица и завлада у једном делу Царства као самосталан владар. Тражио је помоћ свог зета српског краља Стефан Дечанског, који је био ожењен његовом ћерком [[МаријаMarija ПалеологPaleolog|Маријом Палеолог]]. Током боравка на српском двору стигла му је понуда из Цариграда од Андроника II да одустане од својих намера, а да ће заузврат добити титулу цезара. Он је прихватио понуду, али је убрзо умро на спрком двору. На српском двору остала је његова жена Ирина. Нићифор Григора био је успешан у својој мисији и успео је да врати своју бившу ученицу у [[Цариград]]. У посланици пријатељу [[Андронику Зариди|Андроник Зарида]] оставио је податке о овом посланству, а њу је унео и у своје историјско дело.

Године [[1327]]. поново је избио рат између деде и унука Андроника. Када је старог Андроника [[1328]]. године свргнуо његов унук [[Андроник III Палеолог]], у немилост новог владара пали и Теодор Метохит и Нићифор Григора. Обојица су изгубили своју имовину, били су принуђени да се повуку из јавног живота. Григора је доживео и породичну несрећу, умро му је ујак заштитни. Ипак, један од ретких који је посећивао свргнутог цара био је управо Нићифор Григора. Њега је посећивала и његова ћерка [[Симонида Немањић|Симонида]], удовица српског краља [[Стефан МилутинУрош НемањићII Милутин|Милутина]]. Временом, Григора се враћа у јавни живот византијске престонице. Први јавни наступ је имао на сахрани Андроника III, који је умро [[1332]], где је одржао посмртни говор и након тога се приближава Андронику III. Исту улогу имао је и на сахрани јерменске принцезе Марије, мајке цара Андроника III. У центар пажње интелектуалних кругова се вратио када је прихватио изазов за јавну расправу са вештим теологом [[Варлам из Калабрије|Варламом из Калабрије]]. Григора је у беседништву и познавању теологије надмашио свог такмаца и тиме је стекао велики број ученика и следбеника.

Григора је био плодан аутор али за византијску историографију његово најважније дело је ''Римска историја'' (тј. Византијска историја пошто су Византинци себе сматрали [[РимљаниАнтички Рим|Римљанима]]). Историја је подељена на 37 књига и обухвата период од [[1204]]. до [[1359]]. године. Григора се углавном ослањао на историчара [[Георгије Пахимер|Георгија Пахимера]] чију је ''Историју'', која је обухватала период од [[1255]]. до [[1310]]. године, парафразирао, допунио и продужио у погледу хронолошких граница дела. Писао је помпезним, тешким стилом и доста пажње је поклањао верским препиркама и теолошким контроверзама. Са друге стране, Григора је био противник [[исхаисти|исхаиста]] и њиховог заштитника [[Јован VI Кантакузин|Јована VI Кантакузина]], тако да је своје теолошко-политичке погледе свесно унео у своју историју. Уз Кантакузина, Григора је био најзначајнији византијски историчар прве половине и почетка друге половине 14. века. Супростављени ставови Григоре и Кантакузина помажу нам данас да објективније сагледамо византијску историју тог периода.

Григора је поред тога био и разнородан аутор. Саставио је и полемичну историју својих расправа са вођом исхаиста, [[Света гора|атоским]] монахом [[Григорије Палама|Григоријем Паламомом]], затим биографију свог ујака и првог учитеља Јована, епископа Хераклеје и хагиографију мученика Кодрата из Антиохије. Поред тога, написао је посмртне говоре посвећене [[Теодор Метохит|Теодору Метохиту]] и царевима Андронику II и његовом истоименом унуку. Своје познавање античке књижевности исказао је у коментарима на [[Одисеј|Одисејева]]ева лутања и филозофском дијалогу ''О мудрости''. Као хришћански учењак искоментарисао је спис [[епископ]]а из 5. века [[Синесије Киренски|Синесија Киренског]] о сновима. Написао је и дела која су се тицала астрономских знања важних у 14. веку, прво о датовању Васкрса, друго о подешавању астролаба. Нићифор Григора је поред тога за собом оставио и обимну преписку.