Ијекавски изговор — разлика између измена

'''Ијекавски изговор''' или(такође '''јекавски изговор''') (такође '''ијекавица''', '''јекавица''')је један је од изговора [[Српски језик|српског]] језика. ТакођеТај тоизговор српског језика је јединикасније прихваћен као књижевни изговорјезик Хрватске и Славоније (илирски, хрватско-славонски, југославенски, српско-хрватски и коначно хрватски) па је данас то и један од изговора тзв.[[Хрватски језик|хрватског]], језика. То је једини изговор касније именованих језика: [[Бошњачки језик|бошњачког]] и [[Црногорски језик|црногорског језика]]. БиоТо је један од изговора и [[Српскохрватски језик|српскохрватског језика]], из времена када је тај назив био актуелан за заједнички језик који се говори на простору [[Србија|Србије]], [[Хрватска|Хрватске]], [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]] и [[Црна Гора|Црне Горе]]. Назив је био актуелан од(период периодаод Вука Караџића и Ђуре Даничића до распада СФРЈ. Народнидеведесетих говоригодина који користе ијекавски изговор су сви говори [[Црна Гора|Црне Горе]], говори западне [[Србија|Србије]] и [[Санџак (област20.века.)|Санџака]], као и већина говора у [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]] и [[Хрватска|Хрватској]].

Ијекавски говор је први који је прихваћен у српском књижевном језику. Од преостала два, у књижевни језик је ушао још [[екавски изговор|екавски]], док је [[икавски изговор]] књижевно неправилан за употребу. Такође ијекавица има најдужу традицију у српском језику, а њоме је писан велики дио српске народне књижевности.

# са ''е'' на кратким слоговима којима претходи глас ''р'' ако се испред ''р'' налази неки сугласник (''брегови'' (али ''бријег'', ''срећа'');

# са ''и'' испред самогласника и гласова ''ј'', ''љ'', ''њ'', ''ћ'' и ''ђ'' (''дио'', ''пријашњи'', ''приђашњи'') - изузетак: ''сјео'', ''цијел'' (исправанали јеможе ида обликсе каже и цио).

У многим ијекавским говорима присутно је [[јекавско јотовање]], гласовна промјена која није ушла у српски књижевни језик, а по њој се ''д'' и ''т'' испред ''је'' јотују у ''ђ'' и ''ћ'' (''ђевојка'', ''ћерати''). Потпуно јекавско јотовање је кад се и ''с'' испред ''је'' јотује и пређе у меко ''ш'' (''шјекира'', гдје се ''шј'' изговара као један глас, умекшано ''ш'', слично пољском слову ''ś'' и руском слову ''щ''), као и када се ''з'' испред ''је'' јотује и пређе у меко ''ж'' (''жјеница'', гдје се ''жј'' такође изговара као један глас). Ово јотовање није исправно у књижевном српском, хрватском и бошњачком језику. У црногорском дозвољени дублети (''ђевојка'' и ''дјевојка'', ''ћерати'' и ''тјерати'', ''с́екира'' и ''сјекира'', ''з́еница'' и ''зјеница''), а постоје и писани знаци с́ и з́ за мека слова ш и ж.

[[Анте Кузманић]] је ијекавицу сматрао српским обележјем. <ref>{{Cite book|last= Tolja |first= Nikola |authorlink= |coauthors= |title= Dubrovački Srbi katolici, istine i zablude pp. 237 |year= 2011 |url= |publisher= |location= Dubrovnik |id=}}</ref> Исто је сматрао и [[Анте Старчевић]] који је због тога писао екавицом, иако је изворно потицаобио са икавског говорног подручјаикавац.