Осигурано узајамно уништење — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м уклоњена категорија Војне стратегије; додана категорија Војна стратегија… |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 6:
Доктрина даље претпоставља да се ниједна страна неће усудити да лансира [[први удар]], јер друга страна има стратегију [[лансирање по упозорењу|лансирања по упозорењу]], или способност [[други удар|другог удара]] секундарним снагама, што би довело до уништења обе стране. Очекивани исход ове доктрине је напети али стабилни мир.
Главна примена ове доктрине је започела током [[Хладни рат|Хладног рата]] (од педесетих до деведесетих година двадесетог века). Током овог периода се сматрало да Осигурано узајамно уништење помаже у спречавању било каквог општег сукоба између [[Сједињене Америчке Државе|Сједињених Држава]] и [[
Поборници коришћења ове стратегије у доктринама САД и СССР су веровали да се [[нуклеарни рат]] најбоље може спречити ако ниједна страна не може да очекује да (као држава) преживи општи нуклеарни сукоб. Како је обострана увереност у ову претњу од критичне важности да би она имала дејство, свака страна је морала да улаже значајна средства у свој нуклеарни арсенал, чак и ако није планирала да га користи. Штавише, ниједна страна не би смела да очекује да ће бити способна да се адекватно одбрани од нуклеарних ракета друге стране, тако да иронично, развој нуклеарног оружја чува мир, док га развој нуклеарних штитова угрожава. Ово је довело до развијања што бољих и различитијих система за лансирање нуклеарног оружја (силоси са ракетама, подморнице са балистичким ракетама, атомски бомбардери на сигурним локацијама).
| |||