Отуђење — разлика између измена

'''Отуђење''' или '''алијенација''' (лат. ''alienatio'', нем. ''entfremdung'') је кључни [[појам]] у [[филозофија|филозофији]] [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел|Хегела]]а, [[Лудвиг Фојербах|Фојербаха]]а, [[Карл Маркс|Карла МарксаМарксаа]]а, и каснијих филозофа идеалистичке и марксистичке традиције. Оно означава стање [[човек]]а у којем његова дела, производи или идеје постају супротстављена [[моћ]] која га потчињава, њему страна и независна од његове делатности и егзистенције.<ref name="Filozofijski rečnik">''Otuđenje'', Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.</ref>

Појам алијенација је првобитно имао правно значење продаје или уступање неког добра. Филозофско му значење даје већ [[Тома Аквински]]. Појам отуђење уводи у модерну филозофију [[Жан Жак Русо]], у значењу отуђења од самог себе, духовног стања отуђености, изгубљености властитог ја. Појам је посебно важан за [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел|Хегела]]а, [[Фејербах]]а и [[Карл Маркс|Карла МарксМаркса]]а.

По Хегелу, производећи ствари и сам човек се постварује, опредмећује у физичком свету, друштвеним институцијама и тако даље, а свако такво постварење је уједно и отуђење. Даље, Хегел говори о отуђењу [[човек]]овог [[мишљењемисао|мишљења]] од реалности. За Хегела алијенација је стављање духовне стварности као објект. Хегел сматра да се апсолутни дух пре свега отуђује у природи, па читава историја није заправо друго до дезалијенација, разотуђење.<ref name="Filozofijski rečnik"/> Прогрес ка апсолуту представља прогрес самосвести, који је сам по себи процес „разотуђења“ током кога оно што је одвојено и лажно објективизовано поново стиче своје јединство кроз самостварање и самосвест.<ref name="Филозофски речник"/>

За [[Лудвиг Фојербах|Фојербаха]]а је отуђење првенствено религијско; оно је чин самоотуђења којим човек ствара [[бог|божанство]] коме се подвргава. Фојербах је анализирао религиозно отуђење полемишући с Хегеловом тезом да је [[природа]] отуђени облик апсолутног [[дух]]а. Он указује како човек није отуђен од себе кад одбија да призна природу као самоотуђени облик [[бог]]а, већ је управо тада отуђен кад замишља да изнад њега постоји више биће које треба да слуша и да му се клања.<ref name="Filozofijski rečnik"/> Стање самоотуђења се превазилази самосвешћу.<ref name="Филозофски речник"/>