Пинјин — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
hanyu pinyin |
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
||
Ред 3:
Сама ријеч „пинјин“ значи „спајање гласова“, а у ширем смислу значи „гласовно писмо“, „фонетски алфабет“. У Народној Републици Кини користи се прецизнији термин „ханју пинјин“ ({{јез-кин-туп|т=漢語拼音|у=汉语拼音|п=Hànyǔ Pīnyīn}}), што значи „гласовно писмо кинеског језика“. На [[Тајван]]у је [[2002]]. године усвојено слично помоћно писмо, по имену „тонгјонг пинјин“, али је касније напуштено у корист ханју пинјина.
Ханју пинјин је одобрен [[11. фебруар]]а [[1958]]. године на петом засједању Свекинеске народне скупштине Народне Републике Кине. Тиме је замијењен запис „бопомофо“ као начин подучавања стандардног кинеског језика у континенталној Кини и [[кинески поштански систем романизације]]. [[Организација уједињених нација|Уједињене нације]] су на захтјев кинеске владе [[1979]]. године препоручиле свим својим чланицама ханју пинјин као стандардни систем [[Романизација|романизације]]. Године 1979. га је одобрила и [[Међународна организација за стандардизацију]] (ИСО) као начин романизације стандардног кинеског језика (ИСО-7098:1991). Након тога пинјин је потиснуо старе системе романизације, као што је Вејд-Џајлсов из 1859. године (надопуњен 1892. године), и [[јејл]]овску транскрипцију кинеског језика за енглеско говорно подручје, француску [[ЕФЕО]], те њемачку и бројне друге транскрипције које се данас ријетко користе. Године 2001. [[Влада Народне Републике Кине|Кинеска влада]] је изгласала закон о заједничком народном језику, који је дао правну основу за коришћење пинјина<ref>„-{Hanyu Pinyin system turns 50}-“, часопис „Стрејт тајмс“ ({{јез-енгл|Straits Times}}), од [[11. фебруар]]а 2008.</ref>.
[[Кинески језик]] је тонални језик, а [[
# ˉ горњи тон (макрон)
# ˊ узлазни тон (акут)
| |||