Плаут — разлика између измена

Римска комедија постала је и развила се по узору на [[Нова атичка комедија|нову атичку комедију]], која је цветала у 4. и 3. веку п. н. е., при чему су се нарочито користила дела грчких књижевника [[Филемон]]а, [[Аполодор из Атине|Аполодора]]а и [[Менандар|Менандра]]. [[Средња комедија]] искоришћена је као узор само за Плаутовог ''Персијанца'' и можда ''Амфитриона''. Та римска комедија, настала по узору на грчке оригинале и смештена у грчко окружење, названа је палијата (''fabula palliata'') према одећи коју су на сцени носили глумци (''pallium'' »грчка кабаница«). Палијата је или комедија карактера (''comoedia stataria'') или комедија заплета (''comoedia motoria''), обично има пет чинова између којих су уметнути [[музика|музички]] делови, које је изводио свирач на дуплим тибијама (врста фруле). [[Хор]]а у палијати није било, као што га није било ни у новој комедији; нека врста хора постоји једино у Плаутовом ''Конопцу''. Уместо хора је, међутим, понекад између чинова свирао свирач (''tibicen''). У сваком комаду било је две врсте партија: једне су просто рецитоване (то су ''diverbia'' = дијалози), а друге су изговаране уз пратњу тибија (то су ''cantica''). ''Цантица'' је у ужем смислу свако певање уз пратњу тибија и представља чисто [[лирика|лирску]] [[монодија|монодију]], дакле соло певање, у променљивом и често живом и немирном метру. Ови кантици налазе се само код Плаута, који их је додао на сопствену иницијативу, јер њих не налазимо ни у новој комедији.

Радња палијате подељена је на пет чинова, уз које се налазе пролог и епилог. У прологу се публици дају неопходни подаци о грчком оригиналу, о месту на коме се радња догађа, представља се предисторија догађаја описаних у комедији или се скицира читава радња комедије. [[Публије Теренције Афер|Теренцијеви]]ви пролози су мање исцрпни и уопште мање успели од Плаутових, јер се у њима углавном бави личним стварима, нешто слично парабази у [[Стара атичка комедија|старој атичкој комедији]]. Пролог обично изговара неки митолошки лик или лик из комедије или пак предводник глумачке дружине (''dominus gregis''). Да би публика боље разумела радњу, увођена су понекад у комедију тзв. претходна лица (''personae protaticae''), која иначе с радњом нису имала никакве везе и касније се у комедији више нису појављивала. Таква су лица нпр. Артотрог у Плаутовом ''Хвалисавом војнику'' и Грумион у његовој ''Авети'', а користио их је и Теренције.

Према традицији, комички су глумци у прво време носили само перике, а касније маске, које је наводно увео Росције Гал, и то »зато што је био разрок«. Позориште је најпре било од дрвета и постављало се изнова за сваку нову представу. Прво трајно позориште од камена дао је саградити [[Гнеј Помпеј Велики|Помпеј]] 55. године п. н. е. Према традицији, камено позориште се почело зидати још 154. п. н. е., али је сенат градњу одједном обуставио и уопште забранио седење у позоришту.

'''Конопац''' (''Rudens'') је такође помало сентименталног карактера. Радња се дешава на брдовитој обали [[Кирена|Кирене]] близу једног [[Венера (митологијабогиња)|Венериног]] храма и сеоске куће старог Атињанина Демона, чија је кћерка Палестра још као дете отета од њега а затим доспела у руке сводника Лабракса. Млади Атињанин Плесидип заљубљује се у њу и своднику даје капару за њен откуп. Лабракс међутим одлучи да девојку кришом одведе на [[Сицилија|Сицилију]]. На путу међутим настане велика олуја и лађа се разбије близу обале Кирене. Палестра и још једна девојка стигну до обале, где их лепо прими Венерина свештеница. Спасао се и Лабракс, који такође стиже до храма и покушава да одведе девојке, али их одбране Демон и Плесидип. Тада се из мора, запетљан у рибарској мрежи, извуче ковчег који је припадао Лабраксу, па рибар, извлачећи своју мрежу помоћу конопца (''руденс'') стане да се препире око ковчега с Плесидиповим робом. Препирка доведе до тога да се у ковчегу пронаше не само Лабраксово благо, него и предмети који доказују да је Палестра заправо Демонова давно изгубљена кћерка.