Пуританизам — разлика између измена

Пуританци су постали нарочито запажени у 17. вијеку због своје моралне и вјерске горљивости, која је прожимала њихов цјелокупни живот, они су тражили црквене реформе, како би њихов стил живота, постао узор за цијелу нацију. Њихови напори да то остваре у [[Енглеска|Енглеској]] придонијели су избијању [[Енглески грађански рат|енглеског грађанског рата]], али и до оснивања првих [[колонија]] у Сјеверној Америци као радних модела пуританског начина живота.<ref name=brit/>

 

 

[[Калвинизам|Калвинистичка]] [[теологија]] и систем, имала је велики утицај на формирање пуританског учења. Због тог су они одбацили бројне ритуале англиканске цркве, на које су гледали као папинско идолопоклонство. Умјесто тога за пуританце је проповиједање било најважније, и то оно које произлази из свакодневног искуства, а не само оно из религијских књига. Ипак због важности проповиједања, пуританци су то ипак оставили само школованим теолозима.<ref name=brit/>Али су успут и схватили важност школовања, и били међу првима који су оснивали школе за дјецу.

Краљ [[Хенри VIII Тјудор|Хенри -{VIII}-]] одвојио је [[Црква Енглеске|енглеску цркву]] од [[Католичка црква|Католичке цркве]] [[1534]]., па се [[протестантизам]] брзо ширио за владавине [[Едвард VI Тјудор|Едварда -{VI}-]] (владао [[1547]] - [[1553]]). Током владавине краљице [[Мери I Тјудор|Мери -{I}-]] (1553 -[[1558]]), Енглеска се вратила у крило католичке цркве, па су бројни протестанти били присиљени на прогонство. Многи од прогнаника побјегли су [[Женева|Женеву]], гдје је [[Жан Калвин]] понудио модел узорне црквене организације. ''Пуританци'' су као и сви [[Протестантизам|протестанати]] одушевљено дочекали избор [[Елизабета I Тјудор|Елизабете -{I}-]] 1558, али су их њени први потези након поновног озакоњења протестантизма разочарали, јер су они били за већу реформу, али то нису били у стању провести у врховном вијећу тадашње енглеске цркве.<ref name=brit/>

 

 

Пуританска надања су порасла кад је [[Калвинизам|калвиниста]] [[Џејмс I Стјуарт|Џејмс -{I}-]] наслиједио [[Елизабета I Тјудор|Елизабету -{I}-]] [[1603]]. Али их је он убрзо разочарао кад је на састанку у [[Палата Хемптон Корт|Хемптон Корту]] [[1604]]., одбио њихове приговоре о потреби реформе црквене организације изјавивши '''без бискупа, нема краља'''. Па су пуританци и надаље остали грађани другог реда, неки су изгубили своје положаје, други су их једва успјели задржати, а неки који се нису могли помирити са компромисом, побјегли су из Енглеске. Притисак на њих да се помире са стањем какво је, порастао је за владавине [[Чарлс I Стјуарт|Чарлса -{I}-]] ([[1625]] -[[1649]]) и његовог [[надбискуп]]а Вилијама Лауда. Ипак се и у тим отежаним условима пуританизам наставио ширити, а кад је избио [[енглески грађански рат]] између парламента и Чарлса -{I}-, пуританци су искористили да апел на парламент и [[народ]] и позив на обнову заједништва с [[бог]]ом. Парламент је на своје засједање о том питању, позвао и вијеће [[Црква Енглеске|Англиканске цркве]] ради консултација, али је оно било толико разједињено, да није успјело понудити никакав модел за реформу црквене организације. У међувремену се нова војска, која је поразила краљеве снаге, бојала да би црквено вијеће и парламент могли склопити компромис са краљем Чарлсом -{I}- да затру пуританце, па су преузели власт и предали је свом лидеру [[Оливер Кромвел|Оливеру Кромвелу]]. За вријеме његове краткотрајне владавине, владала је вјерска толеранција која је ишла у прилог пуританцима, па се појавио велик број радикалних пуританских покрета; Левелери, Дигери (или прави Левелери), Покрет петог краљевства и [[Квекери]] (они су једини успјели стећи неки значај).<ref name=brit/>

Након [[Оливер Кромвел|Кромвелове]] смрти [[1658]]., конзервативни пуританци подржали су рестаурацију [[краљ]]а [[Чарлс II Стјуарт|Чарлса -{II}-]] и његов модификовани модел вјерске политике. Али им то није помогло, јер су их слиједбеници надбискупа Лауда, успјели потпуно потиснути, па су након тог рестаурирали стару строгу црквену хијерахију Англиканске цркве. Након тог су енглески пуританци ушли у раздобље познато као - Велики прогон. Пуританци су накрају неуспјешно покушали остварити свој идеал свеобухватне цркве за вријеме Славне револуције (свргавање Чарлса -{II}-). Након тога је Енглеска [[1689]]. усвојила Закон о вјерској толеранцији, који је потврдио статус Англиканске цркве као државне, али је толерисао и друге вјерске заједнице.<ref name=brit/>

 

Пуритански идеал остваривања светог заједништва, покушао је провести у дјело у [[Колонија Вирџинија|Вирџинији]] [[Томас Дејл]], али је то највише успјело колонијама у [[Нова Енглеска|Новој Енглеској]]. Оргинална црквена организација [[Колонија Масачусетски залив|Масачусетског залива]] била је средњи пут између презвитеријанизма и сепаратизма, па су због тога [[1648]]. четири новоенглеске пуританске колоније усвојиле заједничку платформу у [[Кембриџ (Масачусетс)|Кембриџу]], формирајући конгрегацију као облик црквене власти.<ref name=brit/>