Ствар (право) — разлика између измена

* '''Материјални део природе''' је оно што постоји у природи, а опипљиво је, одн. може се спознати [[Чулочулни орган|чулима]] - чулом вида, додира,... Компјутерском терминологијом речено, материјални део природе је хардвер. Они производи људског рада који се не могу спознати чулима (нпр. компјутерски програм, идеја и тсл.) нису ствар у правном смислу, тако да не представљају предмет стварног права, што, наравно, не искључује заштиту од стране осталих правних грана - пре свега [[Ауторско право|Ауторског права]];

* '''Људска апрехензија''' је традиционално бомбастични начин да се каже да се нешто налази у домену људске власти, одн. да људи на том предмету могу остваривати свој утицај. Нпр. иако су ваздух или вода материјални део природе, они не представљају ствар у правном смислу те речи, зато што се не налазе у домену људске власти. Они постају ствар тек компримовањем или флаширањем (тј. када човек над њима оствари своју власт), одн. оног тренутка када постану доступни [[Правни промет|промету]]. Међутим, не треба везивати могућност промета неког предмета са његовим статусом ствари. Иако је већина ствари у грађанскоправном смислу истовремено и предмет [[Правни промет|правног промета]], постоје и неки изузеци, као што су: ''[[добра мртве руке]]'', ''[[фидеикомис]]и'', ''[[свете ствари]]'', ''вештачки удови и протезе, људски леш, делови тела'' (ова последња два могу бити предмет правног промета али ограниченог и, наравно, у медицинске и наставне сврхе, што регулишу посебни прописи), ''итд''. Већина ових ствари (сем леша и делова тела) су некада биле у правном промету, али су [[закон]]ом или [[Правни посао|правним послом]], касније, из њега изузете. Али, таква одлука није и не може утицати на њихов статус ствари - они постају -{res extra commercium}-, одн. ствари ван правног промета;

* '''Могућност заснивања неког стварног права''' ([[Својина|својине]], [[Државина|државине]], [[Заложно право|заложног права]], [[Право становања|права становања]], итд.) је трећи услов који се тражи да би се неки материјални део природе могао сматрати стварју. Он је у тесној вези са претходним условом, у том смислу што је [[Римско право|римска правна наука]] уместо овог услова захтевала могућност правног промета како би нешто било сматрано стварју. Међутим, како је то показано у претходном делу, постоје неке ствари које су ван промета, али је за све њих заједничко то да на њима постоји неко стварно право, што неминовно имплицира да није неопходно да постоји и могућност промета.

[[Категорија: Стварно право]]