Сунчев ветар — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Уклањање сувишних унутрашњих веза |
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
||
Ред 1:
[[Датотека:Magnetosphere rendition.jpg|мини|десно|350п|[[Магнетосфера]] штити [[Земља|Земљину]] површину од наелектрисаних честица Сунчевог ветра]]
'''Сунчев ветар''', или '''соларни ветар''', је струја [[наелектрисање|наелектрисаних]] [[елементарна честица|честица]] ([[Плазма (физика)|плазма]]), коју избацује [[Корона (астрономија)|горња атмосфера Сунца]]. Састоји се од високоенергетских [[електрон
Многи феномени су повезани са Сунчевим ветром, међу којима су [[геомагнетна олуја]], [[поларна светлост]], ауроре и репови [[комета
== Историја ==
Ред 8:
[[Норвешка|Норвешки]] истраживач [[Кристијан Биркеланд]] је [[1916]]. први предвидео постојање Сунчевог ветра. Претпоставио је да су Сунчеви зраци и позитивног и негативног наелектрисања. [[Фредерик Линдеман]] је [[1919]]. претпоставио да са Сунца долазе протони и електрони. Тридесетих година [[20. век]]а научници су претпоставили да Сунчева корона има температуру од неколико милиона [[Келвин (јединица)|степени]]. [[Уједињено Краљевство|Британски]] математичар [[Сидни Чапман]] је педесетих израчунао својства [[гас]]а на таквој температури и закључио да се [[топлота]] кроз корону мора протезати у простору још даље од [[Земља|Земље]]. [[Немачка|Немачки]] научник [[Лудвиг Бирман]] се такође педесетих заинтересовао за чињеницу да [[комета]] увек има реп супротно од Сунца. Бирман је закључио да Сунце емитује сталну струју честица која потискује кометин реп.
[[Еуген Паркер]] је [[1958]]. тај феномен назвао „Сунчев ветар“. Паркер је показао да је [[Корона (астрономија)|Сунчева корона]], иако јако привучена Сунчевом гравитацијом, тако добар [[електрични проводник|проводник]] да је још увек врућа на великим удаљеностима. Пошто јачина [[гравитација|гравитације]] опада са удаљеношћу од Сунца, спољна коронарна атмосфера [[брзина звука|надзвучном брзином]] бежи у [[међузвездани простор]]. Паркер је послао свој рад у ''-{Astrofisical Journal}-'', али двоје рецензената су га одбили. Рад је ипак прихватио [[
[[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетски]] сателит [[Луна 1]] је [[јануар]]а [[1959]]. први пут измерио јачину Сунчевог ветра. Користили су [[сцинтилација|сцинтилационе]] бројаче и гасне [[јонизација|јонизационе]] детекторе. Мерење су три године касније поновили [[Сједињене Америчке Државе|амерички]] научници користећи сонду [[Маринер 2]]. Прву [[нумеричка симулација|нумеричку симулацију]] Соларног ветра у Сунчевој корони, користећи [[магнетохидродинамика|магнетохидродинамичке]] [[једначина|једначине]], извели су Пнеуман и Кноп [[1971]].
Ред 20:
=== Брзина и губитак масе ===
Близу Земље, брзина соларног ветра износи од 200 до 889 [[километар]]а у [[секунд
=== Међупланетарно магнетско поље ===
[[Датотека:Heliospheric-current-sheet.gif|мини|300п|Хелиосферске струје, које настају под деловањем Сунчевог [[ротација|ротирајућег]] [[
Пошто је соларни ветар плазма, има карактеристике плазме, а не гаса. Јако је [[проводљивост|проводљив]], тако да носи [[линија силе|линије сила]] Сунчева магнетног поља са собом. Динамички [[притисак]] ветра доминира над магнетним притиском у већем делу [[сунчев систем|Сунчевог система]], тако да [[
Плазма у међупланетарном простору је одговорна да је јачину Сунчевог магнетног поља, које је око 100 пута јаче него када соларног ветра не би било. Сателитска осматрања показују да је јачина Сунчевог магнетног поља око Земље око 10<sup>-9</sup> [[тесла (јединица)|-{Т}-]].
| |||