Старогрчка књижевност — разлика између измена

У 7. и 6. в. п. н. е. долази до развоја грчке лирике ([[Алкеј]], [[Сапфа]], [[Анакреонт]], [[Пиндар]]). У 5. и 4. веку п. н. е. развиће се [[античка трагедија|трагедија]]. Најзначајнији представници су [[Есхил]], [[Софокле]] и [[Еурипид]]. [[Античка комедија|Комедија]] се као књижевна врста развила након [[античка трагедија|трагедије]]. Најзначајнији комедиограф био је [[Аристофан]].

 

 

Пораз у бици код Херонеје 338. п. н. е. и губитак политичке самосталности хеленских-градова држава и њихово потпадање под власт Македоније, владавина и освајања [[Александар Велики|Александра Македонског]] (336 – 323. п. н. е.) означавају почетак средишњег раздобља [[Антика|антике]], које се најчешће назива хеленизам (термин историчара Г. Дројзена према старогрчком ελληνισμος – подражавање хеленском начину живота; прихватање хеленске цивилизације; коришћење чистог грчког језика и стила). То је омогућило ширење хеленске културе на простору од Сицилије до Индије, од Нубије до Босфора и Скитије. Јављају се нова културна средишта, Александрија у Египту, [[Pergam|Пергам]] у Малој Азији. У великим библиотекама у Александрији и Пергаму, поред сакупљања и чувања рукописа, започет је рад на ономе што данас називамо [[Филологија|филологијом]] и [[историја књижевности|историјом књижевности]].