Битка на Јеловој гори — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене
м (Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене)
| губици2 =
}}
'''Битка на Јеловој гори''' је била велика битка између [[народноослободилачка војска Југославије|партизана]] и [[Југословенска војска у отаџбини|четника]] на простору од [[Ваљево|Ваљева]] до [[Пожега|Пожеге]], са циљем да се заустави продор партизана из [[Босна|Босне]] и [[Санџак (област)|Санџака]]а у [[Србија|Србију]]. Ту, на Јеловој гори, вођена је главна битка за [[битка за Србију|продор НОВЈ у Србију]].
 
У бици на Јеловој гори партизански [[Први пролетерски корпус НОВЈ|Први пролетерски корпус]] разбио је 9. септембра 1944. четничку главнину. Када су партизани 1. септембра заузели [[Пожега|Пожегу]], уследио је четнички противудар. Четници су 5. септембра овладали Пожегом и током наредних дана наставили потискивање снага НОВЈ. Након четири дана повлачења, партизани су енергичним противнападом 9. септембра на Јеловој гори разбили ојачану [[Четврта група јуришних корпуса|Четврту групу јуришних корпуса ЈВуО]] под командом [[Драгослав Рачић|Драгослава Рачића]].{{sfn|Миловановић|1991|pp=}} Након битке уследило је гоњење четника који су се повлачили према северу.
Након [[капитулација Италије]], ситуација на југословенском ратишту се драматично преокренула у партизанску корист. Партизани су од италијанске војске запленили велике количине оружја. Британско и америчко призанавање партизана за једину савезничку силу на [[Техеранска конференција|Техеранској конференцији]] дала је нови полет партизанским јединицима. Са пролећа 1944. почела је да стиже и савезничка војна и материјална помоћ. На [[Источни фронт (Други светски рат)|Источном фронту]], Црвена армија је брзо неутралисала [[Румунија|Румунију]] и [[Бугарска|Бугарску]] и приближавала се југословенској граници.
 
Србија је била стратешки важна за Немце јер се долинама [[Вардар]]а, [[Јужна Морава|Јужне]] и [[Велика Морава|Велике Мораве]] могла лако извући немачка [[група армија Е]]. Немци су за за одбрану у Србије ослањали на до лета 1944. ослањали на превентивне офанзиве спроведене у садејству са бугарском војском и локалним антикомунистичким формацијама: [[ЈВуОјугословенска војска у отаџбини|четницима Драгољуба Михаиловића]], [[Српски добровољачки корпус (Други светски рат)|Српски добровољачки корпус]], муслиманске милиције и [[Руски заштитни корпус]]. Осовинске акције су само успориле, али не и задржале партизански продор, који се ипак десио након [[Андријевичка операција|Андријевичке]] и [[Дурмиторска операција|Дурмиторске операције]]. Велики совјетски успеси на Источном фронту су присилили Немце да главнину својих јединица преместе ближе бугарској и румунској граници, док су се у одбрану западних граница Србије уздали у [[7. СС добровољачка брдска дивизија Принц Еуген|дивизију Принц Еуген]], четнике и квислинге.
 
Са друге стране, војно-политичка ситуација је све више упућивала четнике Драгољуба Михаиловића да сарађују са немачким и квинслиншким јединицима, иако су ту сарадњу покушавали да сакрију. Непријатељства између четника и Немаца су била краткотрајна у периоду од фебруара до маја и то углавном на територији Шумадије, док је немачко-четничка сарадња интезивирана у другим деловима Србије угроженој деловањима партизана.{{sfn|Борковић|1979b|pp=325}} Главни иницијатор уједињења српских националистичких групација био је специјални Хитлеров опуномоћених за југоисточну Европу [[Херман Нојбахер]].{{sfn|Борковић|1979b|pp=326}} Од марта до августа вођено је више преговора између четника са једне стране и Немаца и представника Недићевог режима. Драгослав Рачић је марта 1944. склопио споразум о сарадњи Недићеве владе са четницима.{{sfn|Борковић|1979b|pp=327}} Крајем априла 1944. у селу [[Трбушани]]ма [[Мирослав Трифуновић]], [[Живко Топаловић]] и [[Предраг Раковић]] су преговарали са [[Милан Аћимовић|Миланом Аћивомовићем]] и Нојбахеровим изаслаником Рудолфом Штеркером.{{sfn|Борковић|1979b|pp=327}} Маја 1944. Трифуновић се у селу [[Брђани (Горњи Милановац)|БрђаниБрђанима]]ма преговорао са [[Димитрије Љотић|Димитријем Љотићем]].{{sfn|Борковић|1979b|pp=327}}
 
Немачки генерали и дипломате су предлагали [[Адолф Хитлер|Хитлеру]] да више користе четнике, али је Хитлер дозвољавао само локалну сарадњу, страхујући да ће четници ипак једног трена променити страну и почети да нападају Немце. Осим проблема са оружјем и муницијом који су покушавали да реше сарадњом са Немцима, четници су организационо далеко заостајали за партизанима. Насупрот партизанима који су давно имали организоване мобилне [[дивизија|дивизије]], четници су још били организовани у статичне [[бригада|бригаде]] везане за крај из кога потичу.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}} Даље, четнички корпуси су се састојали из две до пет бригада и у најбољем случају су имали највише 2.000 људи, док су неки имали тек неколико стотина лоше наоружаних, и обучених припадника. Са друге стране, партизански корпуси су се састојали из најмање две дивизије од којих је свака имала од 1000-3000 добро наоружаних и прекаљених бораца.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}}
Тек након [[Продор НОВЈ у Србију пролећа 1944.|првог неуспелог партизанског покушаја продора у Србију]], Михаиловић је приступио реорганизацији четничких јединица, образујући групе корпуса и групе јуришних корпуса. Групе јуришних корпуса су образоване од најбољих четничких јединица и стављене под команду једног заповедника. Најистакнутија оваква јединица је била [[Четврта група јуришних корпуса]] образована јуна 1944. и стављена под команду мајора [[Драгослав Рачић|Драгослава Рачића]].{{sfn|Tomasevich|1975|pp=413}} Михаиловић је током пролећа и лета покушао да изврши присилну мобилизацију, али без већ успеха. Људи присилно мобилисани у четнике су дезертирали и прелазили партизанима.{{sfn|Борковић|1979b|pp=305–306}}
 
Одлазак чланова британских војних мисија услед нагомиланих доказа о четничкој колаборацији са Немцима и дефинитиван прекид британских односа са четницима у мају 1944. још више су отежали Михаиловићев положај. На британско инсиситрање, краљ Петар II је 1. јуна сменио са места председника избегличке владе [[Божидар Пурић|Божидара Пурића]], једног од највећих Михаиловићевих присталица, и заменио га [[Иван Шубашић|Иваном Шубашићем]], коме је постављен задатак да се нагоди са [[Јосип Броз Тито|Титом]]м. Пурићев пад је значио Михаиловићев губитак положаја министра војске, а краљевским декретом распуштена је званично је распуштена четничка врховна команда и Михаиловић изгубио још један положај. Уз све то, Тито је 17. августа четницима обећао амнестију уколико напусте Михаиловића и приступе у редове НОВЈ.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}}
 
Ипак, Михаиловић није схватао тежину свог положаја до средине лета 1944. Потцењивао је снагу НОВЈ и веровао је су Немци [[десант на Дрвар|великим операцијама]] у западној Босни нанели партизанима губитке од којих се они неће моћи опоравити, као да и даље ужива велику подршку међу српским становништвом.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=346}} Извесну наду пружало му је присуство америчких обавештајаца у његовом штабу да га барем Американци неће препустити партизанима и Црвеној армији. Како је морао да ојача положај, Михаиловић је наредио да се оборени амерички пилоти [[Операција Ваздушни мост|скупе на Равну гору]] и са аеродрома у [[Прањани]]ма евакушиу. Наде у америчку помоћ су се појачале доласком америчког обавештајца [[Роберт Макдауел|Роберта Макдауела]] краем августа 1944.{{sfn|Вишњић|1984|pp=252}} Макдауел је имао задатак да организује прозападне снаге у источној Европи и спречи да Црвена армије буде та сила која ће протерати Немце. Међутим, он је долазио у незваничној мисији коју је организовао шеф [[Канцеларија за стратешке услуге|Уреда за стратешке услуге]] [[Вилијам Џозеф Донован|Вилијам Донован]], а не као званични представник председника Рузвелта или америчке војске. Макдауелова уверавања да ће се Американци искрцати на јадранској обали и спречити Михаиловићев пораз су била без покрића; управо су Американци били ти који су се супротстављали отварању [[Западни фронт (Други светски рат)|Западног фронта]] било где другде у Европи осим у [[Француска|Француској]].{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}}
== Партизанска офанзива ==
[[Датотека:Savo Drljević i Peko Dapčević 1944.jpg|мини|десно|220п|[[Саво Дрљевић]] и [[Пеко Дапчевић]] у августу 1944.]]
Први и Дванаести корпус НОВЈ су после успешне Дурмиторске операције половином августа продрли у Србију. [[1. пролетерска дивизија НОВЈ|1. пролетерска дивизија]] је разбила Бугаре [[Битка на Палисаду|на Палисаду]] 27. августа, и, одбацивши четнике, наставила продор уз асистенцију [[37. санџачка дивизија НОВЈ|37. санџачке дивизије]]. [[6. личка пролетерска дивизија НОВЈ|6. личка дивизија]] је за то време водила исцрпљујуће задржавајуће борбе на Дурмитору. Недељу дана након 1. пролетерске, и 6. личка дивизија се маневром извукла из немачког притиска и, прешавши [[Лим (река)|Лим]], придружила се 1. дивизији. Тиме је немачка идеја разбијања ударне снаге НОВЈ и изградње запречне линије на Лиму дефинитивно компромитована.
Ове партизанске јединице успеле су за само десет дана, од 20. августа до 1. септембра 1944., да избиле на линију [[Ужице]]-[[Пожега]]. Током последњих дана августа и почетком септембра из Црне Горе, Санџака и Босне ушло је још шест дивизија НОВЈ, па је у том тренутку у Србији било четрнаест дивизија НОВЈ и знатан број самосталних одреда.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}} Ступањем добровољаца и бивших четника у партизане и регрутацијом, неке дивизије су се утростручиле.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=}}
 
У току 8. септембра, још од јутра, Шести јуришни корпус ЈВО продужава подилажење Јеловој гори, убрзо долази у додир са партизанима и прелази у напад. Партизани су били Јелову гору посели и утврдили се на њој.
 
До одлучујуће битке је дошло између [[1. пролетерска дивизија НОВЈ|1. пролетерске]] и делова [[шеста6. личка пролетерска дивизија НОВЈ|6. личке дивизије]] против главнине четника је дошло 9. септембра. Четници су претрпели тешке губитке и натерани су у бекство. Драгољуб Михаиоловић и четничка Врховна команда су се повлачиле у правцу [[Маљен]]а, [[Повлен]]а и [[Сувобор]]а и тиме отворили пут партизанима према [[Ваљево|Ваљеву]].{{sfn|Стефановић|1984|pp=287}}
 
Борци 3. личке бригаде су наступали преко Маљена 11. септембра када су угледали четничку колону са воловским запрегама која се кретала од [[Планиница (Мионица)|Планинице]] ка [[Брежђе|Брежђу]]. Не знајући да се у колони налази Драгољуб Михаиловић, четничка Врховна команда, Централни национални комитет и америчка војна мисија, партизани су кренули у напад. Један део бригаде је упућен да пресече одступање четницима, другом делу је упућен да зузме положаје за напад са зачеља, а главнина бригаде је остала у центру. Главнима бригаде је помислила да су партизани који трче да заузму положаје заправо четници у бегу, па је отворила ватру на њих. Ово је узбунило четнике који су почели да напуштају своју колону и беже према [[Мионица|Мионици]]. Известан број четника је остао у колони, али су они брзо савладани. Тако су партизанима у руке пале архиве четничке Врховне команде и Централног националног комитета.{{sfn|Орловић|1990|pp=424}}
256.125

измена