Сима Пандуровић — разлика између измена

Рано је почео да пише песме, а истовремено је радио на издавању и уређивању часописа. Још као студент, са групом књижевних истомишљеника, основао је часопис „[[Полет]]“, затим са Дисом уређивао „Књижевну недељу“, а после Првог светског рата основао часопис „Мисао“ који је уређивао заједно са [[Велимир Живојиновић Масука|Велимиром Живојиновићем Масуком]].

 

Пандуревићева дела из области књижевне критике и естетике су: ''„Огледи из естетике“'', ''„Разговори о књижевности“'', [[Bogdan Popović|Богдан Поповић]]. Пандуровић је успешно преводио [[Молијер]]овог ''„Тартифа“'' и [[Вилијам Шекспир|Шекспирове]] трагедије и драме ''„[[Хамлет]]“'', ''„[[Ричард III Јорк|Ричард III]]“'', ''„[[Хенри IV Ланкастер|Хенри IV]]“'', ''„[[Магбет]]“'' и ''„[[Kralj Lir (drama)|краљ Лир]]“'', све са [[Живојин Симић|Живојином Симићем]].

 

После Другог светског рата је ухапшен и судио му је Суд части 1945. године, као и [[Жанка Стокић|Жанки Стокић]].<ref>[http://www.scribd.com/doc/21194579/Predrag-Puzic-Lomaca-Za-Sensa Предраг Пузић: Ломача за Sensa, Злочин и казна Светислава Стефановића, pp. 51, Каирос, Сремски Карловци, 2003.], Приступљено 25. 4. 2013.</ref> Осуђен је на пет година губитка српске националне части због објављивања текстова у време окупације,<ref name="ko"/> за учествовање у раду управног одбора Српске књижевне задруге током окупације (из кога су били одстрањени сви противници квинслиншког режима) и иступања на [[Задужбина Илије М. Коларца|Коларчевом универзитету]] у друштву високих квислиншких званичника [[Велибор Јонић|Велибора Јонића]] и [[Владимир Велмар-Јанковић|Владимира Велмар-Јанковића]].<ref name=Radanovic>{{Cite book|author=Милан Радановић|title=Кућа терора у Музеју револуције|year= |url=http://pescanik.net/wp-content/PDF/kucateroraumuzejurevolucije.pdf|publisher= |location= |id=|pages=48}}</ref>

== Референце ==

{{reflist|2}}