Династички сукоби у Византији (1341-1347) — разлика између измена

нема резимеа измене
м (Разне исправке)
Нема описа измене
Верске и друштвене опречности погоршавале су беду изазвану грађанским раздорима. Око половине XIV века дах грађанске буне осетио се над монархијом: нижи сталежи устајали су на оружје против племства по рођењу или по богатству и пуних седам година (1342-1349 г.) Солун, други град у царству, био је услед врења међу Зилотима ("ревносни", простонародна националистичка странка) испуњен немирима, ужасом и крвљу. Македонски град постаде права независна република чија је бурна историја једна од најзанимљивијих епизода из живота грчког царства у XIV веку, и Јован Кантакузин није без муке повратио мир и ред у граду који се био окренуо против њега.
 
Верске борбе, настале нарочито услед вековног непријатељства између Грка и Латина, још су више увећавале неред. Михаило VIII сматрао је политички мудрим да се приближи Риму и да успостави црквену унију; он је тиме изазвао тако озбиљно незадовољство да је прва брига његовог наследника Андроника I била да се измири са православним свештенством отказујући уговор склопљен са папством. Непријатељство између Латина и Грка због овога је још више нарасло, а такође и опречности у самој монархији између присталица и противника уније. Жестока препирка одржавала је ово врење, а наклоности према латинским схватањима неосетно преображавала у право издајство према отаџбини. У оваквим приликама најнезнатнија околност распаљивала је отпор византиског национализма против Запада. То је био дубоки разлог распре, по изгледу чисто боословске, која је названа ''исихастичким спором'' и која је пуних десет година (1341-1351 г.) узнемиравала и разједињавала царство. У овом спору, чији је зачетак, по изгледу, био у чудним сањаријама неколицине калуђера са Атоса, оно што се у ствари противстављало једно другом били су грчки дух и латински дух, источни мистицизам, који су претстављалипредстављали ''исихасти'' (''молчалници'', ћуталице) и њихов бранилац Григорије Палама, и латински рационализам, чији су поборници били Варлаам и Акиндин, васпитани у назорима Св. Томе Аквинског и вични сколастичкој дијалектици; и због тога је борба убрзо добила политичку боју, Кантакузин опредељујући се за Атос а Ана Савојска за Варлаама.
 
== Јован Кантакузин у савезу са Турцима ==
* 1347 г. — Кантакузин заузима Цариград.
 
== ЛитаратураЛитература ==
* [[Шарл Дил]] ''[https://sr.wikisource.org/sr/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3_%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0_(%D0%A8._%D0%94%D0%B8%D0%BB) Историја византијског царства]'' - Викизворник
* [[Владимир Ћоровић]] ''[http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_7.html Историја српског народа]''