Руски грађански рат — разлика између измена

Мењшевици и Социјалистички револуционари су подржавали сељаке који су се супротстављали совјетској контроли залиха хране. Маја 1918, уз помоћ Чешке легије, су заузели [[Самара|Самару]] и [[Саратов]], основавши [[Комитет чланова конституитивне скупштине]] (Комуч). До јула се власт Комуча проширила над већинином територија које је контролисала Чешка легија. Комуч је увео социјалистички програм реформи, али без непопуларних економских промена које су совјети спроводили.

[[Датотека:WhiteArmyPropagandaPosterOfTrotsky.jpg|мини|десно|200п|Пропагандни постер Белих који приказује Троцког као „црвеног ђавола“, настојећи да пробуди и антисемитизам. Горњи текст значи „Слобода и мир у [[Совдепија|Совдепији]]“]]

 

Ипак, нова влада је брзо дошла под утицај новог министра рата, контраадмирала Колчака. [[18. новембар|18. новембра]] преврат је успоставио Колчака као диктатора. Чланови Директоријума су били ухапшени, а Колчак је именован “Врховним господаром Русије”. Колчак је био аполитичан и није био умешан у преврат. Он се доказао неефикасним и као политички и као војни лидер (његова обука је била за поморског официра). Такође се није слагао са вођама Чешке легије, најјаче војне формације у подручју.

Троцки је наредио бољшевицима да прво поврате Украјину. Ово је остварено у краткој кампањи у зиму-пролеће 1919. Козаци су били неспособни да се организују и искористе своје успехе са краја 1917. То је за последицу имало да, када је совјтеска против-офанзива почека јануара 1919. под бољшевичким командантом [[Владимир Антонов|Владимиром Антоновим]], козачке снаге су се брзо распале. Црвена армија је освојила [[Кијев]] [[3. фебруар]]а [[1919]], а десет дана касније, са својом армијом у расулу, генерал Каљедин је извршио самоубиство. [[Ростов]] је освојен у марту 1918. Козачка Добровољачка армија се евакуисала у [[Кубањ]], где се придружила [[Кубански козаци|Кубанским козацима]] да би покренули неуспешан напад на [[Краснодар|Јекатеринодар]]. Генерал Корнилов је убијен у борбама [[13. април]]а. Команда над операцијом је прешла генералу Дењикину који је искористио неколико наредних месеци да поново организује своју козачку војску. У октобру је од срчаног удара преминуо генерал Алексејев, а генерал Дењикин је постао (барем теоријски) врховни вођа армија Белих у јужној Русији.

 

 

 

Иако је Велика Британија повукла своје војнике, наставила је да пружа уначајну војну помоћ (новац, оружје, муницију и неке војне саветнике) Белој армији током 1919, посебно генералу Јуденичу. Без њихове помоћи Беле армије би вероватно изгубиле рат много раније због недостатка оружја.

 

 

 

Док су Беле армије поражене на југу, у центру и на истоку, постојала је још једна претња за владу бољшевика. Ова претња је долазила од генерала Јуденича који је провео пролеће и лето организујући малу армију у Естонији, уз британску помоћ. У октобру 1919 је покушао да освоји Петроград изненадним нападом са војском од око 20.000 људи. Напад је добро извршен, са ноћним нападима и маневрима да се нападну бокови бранилачке Црвене армија. Јуденич је такође имао 6 британских [[тенк]]ова који су изазивали панику где год су се појављивали. До [[19. октобар|19. октобра]], Јуденичове трупе су дошле до предграђа Петрограда. Бољшевичко вођство у Москви је било спремно да преда Петроград, али је Троцки одбио да прихвати губитак и лично је отишао у град да организује одбрану. Троцки је урадио све што је могао да би одбранип град, укључујући наоружавање индустријских радника и наређење да се пребаци војска из Москве. За неколико недеља, Црвена армија која је бранила Петроград се троструко повећала и три пута је била бројнија од Јуденичове војске. У том тренутку је Јуденич прекинуо свој напад и повукао своју војску у Естонију. Након свог повратка у Естонију, његова армија је разоружана према наређењу естонске владе. Бољшевичке снаге које су пратиле Јуденича је одбила естонска војска. Након [[Тартуовски мир|Тартуовског мира]], већина Јуденичових војника је отишло у игзнанство.