Иво Андрић — разлика између измена

Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред [[Травник]]а у тадашњој [[Аустроугарска|Аустроугарској]] од оца Антуна Андрића, школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Долцу стицајем околности, док му је мајkaмајкa боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица [[Туберкулоза|туберкулозе]]. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Катарина Андрић свога јединца даје на чување мужевљевој сестри Ани и њеноме мужу Ивану Матковшику у [[Вишеград]] где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу<ref>[http://www.ivoandric.org.rs/html/biografija.html]</ref>. Андрић је 1903. године уписао [[Сарајево|сарајевску]] Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „[[Босанска вила|Босанској вили]]“ објављује своју прву песму „У сумрак“. Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета [[Млада Босна]] и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од [[Аустроугарска монархија|Аустроугарске монархије]]. Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак“, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије [[Словени|словенске]] књижевности и историје на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у [[Загреб]]у. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору,[[Тугомир Алауповић|Тугомиру Алауповићу]], и већ следеће године прелази на Философски факултет Јагелонског универзитета у [[Краков]]у.

1914. године, на вест о [[Сарајевски атентат|сарајевском атентату]] и погибији Надвојводе [[Франц Фердинанд|Франца Фердинанда]], Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у [[Сплит]]. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у [[Шибеник|шибенску]], а потом у [[марибор]]ску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник [[Млада Босна|Младе Босне]] , остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози. По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и [[Зеница (Зеница)|Зеници]] у којем је остао све до лета 1917. године.

Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „[[Ex Ponto]]“ бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ [[Тугомир Алауповић|Тугомира Алауповића]], и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у [[Београд]]у. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са [[Милош Црњански|Милошем Црњанским]], [[Станислав Винавер|Станиславом Винавером]], [[Сима Пандуровић|Симом Пандуровићем]], [[Сибе Миличић|Сибетом Миличићем]] и другим писцима који се окупљају око „[[Палата Росија|Палате Росија]]“( (данас [[Хотел Москва]]).

Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у [[Ватикан]]у, а потом је радио као дипломата у конзулатима у [[Букурешт]]у, [[Трст]]у и [[Грац|Грацу]].<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Briljantna-diplomatska-karijera.sr.html Бриљантна дипломатска каријера („Политика“, 10. октобар 2011)]</ref> У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“.

У јуну 1924. године је на [[Карл-Франценс Универзитет Грац|Универзитету у Грацу]] одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (''-{Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft}-'') . На предлог [[Богдан Поповић|Богдана Поповића]] и [[Слободан Јовановић|Слободана Јовановића]], 1926. године , Иво Андрић бива примљен за члана [[Српска академија наука и уметности|Српске академије наука и уметности]], а исте године у [[Српски књижевни гласник|Српском књижевном гласнику ]] објављује приповетку „Мара милосница“. Током 1927. године радио је у конзулатима у [[Марсељ]]у и [[Париз]]у, а наредне године у посланству у [[Мадрид]]у. Исте године објављена је његова приповетка „[[Мост на Жепи]]“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] при [[Друштво народа|Друштву народа]] у [[Женева|Женеви]]. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци“, „Жеђ“ и први део триптиха „Јелена, жена које нема“.

Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] у Берлину. Андрић стиже у [[Берлин]] 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару [[Трећи рајх|Рајха]] -– [[Адолф Хитлер|Адолфу Хитлеру]].

У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са [[Комесарска управа|Комесарском управом]] [[Милан Аћимовић|Милана Аћимовића]] у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у [[Беч]]у, као званични представник Југославије присуствује потписивању [[Тројни пакт|Тројног пакта]]. Дан после [[Бомбардовање Београда (1941)|бомбардовања Београда]], 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Рат проводу у Београду у изолацији. Одбија да потпише [[Апел српском народу]] којим се осуђује отпор окупатору. Одбија, такође, да Српска књижевна задруга за време док „народ пати и страда“ објави његове приповетке. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман [[Травничка хроника]], а крајем 1944. године окончава и роман [[На Дрини ћуприја]]. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман [[Госпођица]].

Године 1946. године постаје председник Савеза књижевника Југославије. Током 1946. постаје редован члан [[САНУ]]. Исте године објављује „Писмо из 1920. године“. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону“, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану“, „Бифе Титаник“ , „Знакови“, „На сунчаној страни“, „На обали“, „Под Грабићем“, „Зеко“, „Аска и вук“, „Немирна година“ и „Лица“. Године [[1954]]. постао је члан [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]]. Потписао је [[Новосадски договор]] о [[Српскохрватски језик|српскохрватском књижевном језику]]. Роман „[[Проклета авлија]]“ је штампао у [[Матица српска|Матици српској]] 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом [[Народно позориште у Београду|Народног позоришта]] из Београда, [[Милица Бабић-Јовановић|Милицом Бабић]], удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.

13. марта 1975. Андрић умире у Београду 13. марта 1975. Сахрањен је на [[Ново гробље (Београд)|Новом гробљу]] у [[Алеја заслужних грађана на Новом гробљу у Београду|Алеји задслужних грађана]].

Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ објављеним у ''Босанској„Босанској вили''вили“ 1911<ref name="биографија">[http://web.archive.org/web/20131211172705/http://www.ivoandric.org.rs/html/biografija.html Биографија Иве Андрића], Приступљено 18. 3. 2012.</ref>. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику ''Хрватска млада лирика'' објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“)<ref name="биографија" />. Прву књигу стихова у прози - „-{[[Ex Ponto]]}-“ - Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године<ref name="деретић">[http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_11.html#_Toc412464207 Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко], Приступљено 18. 3. 2012.</ref>.

Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији [[реализам (књижевност)|реализма]] [[19. век]]а, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену [[ирационализам|ирационализмом]], конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице ([[Муслимани (народ)|Муслимани]], [[Јевреји]], [[Хрвати]], [[Срби]] -– углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.

'''Трећа фаза''' обележена је обимнијим делима, романима ''[[На Дрини ћуприја]]'', ''[[Травничка хроника]]'', ''Госпођица'' и недовршеним делом ''[[Омерпаша Латас (књига)|Омерпаша Латас]]'', као и приповетком ''[[Проклета авлија]]''. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи“. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа ''Знакови поред пута'' (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.

[[Задужбина Иве Андрића]] је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића. Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе“. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интерсима српске [[књижевност]]и, [[уметност]]и и [[култура|културе]]. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни [[славистика|слависти]] из целога света.

Подаци из матичних књига кажу да је Иво Андрић рођен у католичкој породици и да је крштен у римокатоличкој цркви Светог Ивана Крститеља.<ref name="биографија" /> Такође, постоје и подаци о Андрићевој уписници на [[Јагелонски универзитет]] у Кракову 1914. године, из кога се види да је уписан као Хрват.<ref>[http://www.rastko.rs/rastko-pl/umetnost/knjizevnost/studije/mzivancevic-andric_l.php Milorad Živančević: Andrić u Poljskoj], Zbornik Matice srpske za slavistiku, 1985, br. 28, pp. 7–43.</ref> У његовој личној карти из 1951. године, види се да се својеручно уписао као Србин по националној припадности. Исто тако се изјаснио и у партијској књижици. Због тога се створила својеврсна контроверза око његове националне припадности<ref>[http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:330746-Ivo-Andric-potvrdio-da-je-Srbin Вечерње новости: Иво Андрић потврдио да је Србин, 16 мај 2011.], Приступљено 28. 2. 2012.</ref>. Срби га сматрају [[срби|српским]] књижевником <ref name="100 Djela književnosti jugoslavenskih naroda">{{Cite book |last=|first=|authorlink= |coauthors= |editor= |others= |title=100 Djela književnosti jugoslavenskih naroda|origdate= |origyear= |origmonth= |url=|format= |accessdate= |accessyear= |accessmonth= |edition= |date= |year=1969|month= |publisher=Stvarnost |location= Zagreb |language= srpskohrvatski |id= |doi= |accessdate=12. 11. 2013.|chapter= |chapterurl= |quote= Ivo Andrić je Jugoslavenski književnik iz reda srpskog naroda.|pages=281|pages=281}}</ref><ref name="деретић" /><ref name="autogenerated2006">Српска породична енциклопедија, књига 1, издавач Народна књига и Политика НМ 2006</ref>, док га Хрвати сматрају [[хрвати|хрватским]] књижевником <ref>{{cite web|url=https://web.archive.org/web/20070819010006/http://www.matica.hr/vijenac/vij206.nsf/AllWebDocs/Hrvatskinobelovci |title=Matica hrvatska - Hrvatski nobelovci |publisher=Matica.hr |date=16. 11. 2001.}}</ref>. [[Борислав Михајловић Михиз]] је у књизи ''Аутобиографија - о другима'' једно поглавље посветио Андрићу, а у делу поглавља под насловом ''Избор'' написао је следеће: "Католик„Католик из Босне, већ као гимназијалац опредељени југословенски националиста, марбуршки робијаш, песник младе хрватске лирике, дипломата троимене Краљевине, рођени ијекавац који оптира за екавизам београдског стила, писац људи сва три закона свог балканског вилајета, Андрић је био предодређен за интегралног Југословена и он је то несумњиво и био све до прекретне и сурово раздеоне 1941. године. Принуђен на поновни избор, одабрао је да се врати у Београд и подели судбину српског народа"народа“. На крају овог дела Михиз закључује: "Судбина„Судбина је хтела да један од највећих српских писаца постане то својим сопственим избором. Андрић је изабрао нас, не ми његањега“."<ref>"Аутобиографија - о другима", Књига друга, ''Профилом окренут прошлости, лицем свету'' - Избор, pp. 112/113, 114, Соларис, 2003</ref>

* ''Португал, зелена земља'', путописи, 1931.

* ''Шпанска стварност и први кораци у њој'', путописи, 1934.

* ''Разговор са Гојом'', есеј, 1936.

* ''[[На Дрини ћуприја]]'', роман, 1945.

* ''Деца'', збирка приповедака.

* ''Госпођица'', роман, 1945.

* ''[[Травничка хроника]]'', роман, 1945.

* ''На камену, у Почитељу,''

* ''[[Проклета авлија]]'', новела, 1954.

* ''Игра'', 1956.

* ''Јелена, жена које нема'', роман, 1963.

* ''Шта сањам и шта ми се догађа'', лирске песме које су, објављене постхумно 1977.

* ''Знакови поред пута'', књига, објављена постхумно

* ''Свеске'', књига, објављена постхумно

Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане...) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и [[QR kod|QR код]] преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.