Тома Вучић Перишић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења; козметичке измене |
Нема описа измене |
||
Ред 24:
== Буне и устанци ==
Родио се у Баричу где су му се у време Кочине крајине затекли родитељи Периша
и Стана, бежећи од Турака. Породичним пореклом је из околине Бијелог Поља, одакле
су му отац и стриц Павле у другој половини XVIII в. прешли у Горњу Врбаву у Гружи.
Брат од стрица му је био враћевшнички архимандрит и први српски митрополит
Мелентије Павловић. Једно презиме понео је према очевом имену, а друго из раширеног
веровања да ће се давањем „вучијег имена” дете спасити од болести и смрти. Рано се
помиње под оба ова презимена. Родитељи су му се вратили из избеглиштва 1791. и
настанили у Вучковици у Гружи. Уочи избијања Првог српског устанка похађао је
школу у Чумићу коју је брзо напустио, оставши неписмен до краја живота. У Тополи је
током 1804. учио војну вештину, а после обуке постао је члан Карађорђеве гарде. Због
неког преступа, а плашећи се преког Карађорђевог суда, побегао је међу бећаре Хајдук
Вељка око 1810, од којих се после неког времена вратио у Гружу. Недовољно истакнут и
непознат Турцима, остао је у Србији после слома 1813, али са осталим борцима и нижим
старешинама спремао је нову буну. Био је један од организатора и предводника побуне у
Гружи у септембру 1814, која је била у вези са Хаџи Продановом буном. После кратког
сукоба код Кнића предао се на „веру” Милошу Обреновићу, а затим је послат
Милошевој кући у Црнућу и ступио у његову службу. На Лазареву суботу 1815. био је у
групи која је растерала турске харачлије у Коњуши и тада је рањен у руку, те није
присуствовао Таковском збору када је подигнут Други српски устанак. У непосредној
Милошевој служби био је до 1822. Приљежним обављањем послова и строгошћу према
млађим од себе, стицао је све већу кнежеву наклоност и поверење. У јулу 1817. пренео
је Вујици Вулићевићу поверљиво Милошево наређење о Карађорђевом смакнућу, а
наредне године одлазио је у поверљиве мисије у Влашку. О његовом положају међу
момцима кнеза Милоша речито сведочи надимак газда.
Унапређење и већа овлашћења добио је постављењем за гружанског кнеза 28.
маја 1822. и на том положају остао је до 1827. Иако је касније вршио друге дужности
изван Груже, његов утицај у овом крају остао је све време његовог политичког деловања
снажан. Бунтовне Гружане, који су се лако машали оружја, држао је под строгом
управом. Захваљујући томе пресудно је утицао на угушење Ђакове буне у јануару 1825.
Пред полазак против побуњеника од кнеза Милоша добио је сабљу, што је био посебан
знак милости, будући да су до тада сабљу носила једино кнежева браћа. У време
Чарапићеве буне 1826. побуњеници су уценили његову главу на 5.000 дуката. Кнез
Милош није благонаклоно гледао на пораст Вучићеве популарности и утицаја, па је
неслогу у Вучићевој кући искористио као повод да га 1827. отпусти из службе, одузме
имовину и протера у Пореч. Од тог драконског кажњавања, али и каснијих, почиње
његова мржња према кнезу Милошу и династији Обреновић. У Поречу је отпочео
трговину сољу, која је због руско-турског сукоба била уносна. После помирења с кнезом
Милошем ангажован је у Влашкој 1828/9. да мотри на српске емигранте који су се
борили у редовима руске војске. Чак се и сам кандидовао за команданта једног од
добровољачких одреда. После повратка у Србију у јесен 1829. био је у кнежевом конаку
у Пожаревцу, а 5. маја 1830. постављен за команданта кнежеве гарде. У немилости кнеза
Милоша поново је био од августа 1831, када је за казну из Београда протеран у Шабац.
Враћен је у службу постављењем 4. маја 1832. за члана, а 5. јуна и за председника суда
Шабачке нахије и на тој дужности остао до 18. јануара 1833. У лето 1833. претукао је
кмета Шабачке општине Јована Тркића који га је тужио кнезу Милошу, па је поново
ухапшен и под стражом спроведен у Крагујевац „на испит.” Од октобра 1833. до 14. јуна
1834. био је члан Суда народа српског у Крагујевцу, а од 15. јуна 1834. до 15. фебруара
1835. попечитељ (министар) војених дела. Са Лазаром Теодоровићем учествовао је у
протеривању Турака из Соколске нахије и утврђивању дринске границе и био члан
комисије за процену вредности имања исељених Турака. Знао је за припремање
Милетине буне почетком 1835. и мада је подржавао захтеве опозиције, остао је лојалан
кнезу Милошу. Помирљивим ставом према побуњеницима и посредовањем код кнеза
Милоша знатно је допринео да се буна мирно заврши. Проглашењем Сретењског устава
именован је Савет чији је члан био од 15. фебруара 1835. У априлу 1835. постављен је за
надзорника државних грађевина (бинаемин), преселио се из Крагујевца у Београд и
живео у њему до краја живота. У време Милошевог боравка у Турској био је надзорник
кнежеве и државне касе у Београду и Топчидеру. Јула 1837. поново је избачен из
државне службе пошто је одбио да прими одликовање од кнеза Милоша. Прешао је у
Земун и ступио у блиске везе са осталим опозиционарима и представницима руске
дипломатије у Влашкој. Тада је постао један од најистакнутијих представника
опозиције. У Србију се вратио у новембру 1837, са кнезом Милошем измирио се у мају
наредне године и тада му је враћено звање кнежевог ађутанта у чину полоковника.
После проглашења тзв. Турског устава 1838. поново је именован за члана Савета 14.
фебруара 1839. У време од 1839. до 1844. био је ударна песница уставобранитеља у
борби против кнеза Милоша и Михаила Обреновића. Ослањајући се на његов неоспорни
утицај у народу, војничка знања, уставобранитељски прваци свесно су га истицали у
први план. Посебна овлаштења добио је 23. маја 1839. ради угушења Јованове буне, која
је била увод у абдикацију кнеза Милоша. После смрти кнеза Милана са Јевремом
Обреновићем и Аврамом Петронијевићем именован је 14. јуна 1839. за намесника и на
тој дужности остао до 5. марта 1840. Прво намесништво било је, у ствари, прва
уставобранитељска влада, када је почео рад на свргавању Обреновића и довођењу
Карађорђевића на престо. Порта је, руковођена својим интересима, подржавала
уставобранитеље, па је после ступања кнеза Михаила на престо Вучића и Петронијевића
одредила за кнежеве саветнике. Они су на тој дужности били од 5. марта до 1. маја 1840,
када су под притиском кнез Михаилових присталица одступили и побегли под турску
заштиту у београдску тврђаву. Напустио је Србију са другим уставобранитељским
првацима октобра 1840, после мисије Портиног изасланика Муса-ефендије. До априла
1842. боравио је у политичком изгнанству у Турској, где је учврстио везе са
истакнутијим турским политичарима и пољским емигрантима. Тада је настао план о
протеривању кнеза Михаила и после повратка у Србију, он и остали уставобранитељи
активно су деловали у том правцу. Када су припреме завршене, прешао је у Земун, а
одатле тајно у Смедерево и Крагујевац у којем је преузео команду над војском и
топовима и стекао стратешку предност у односу на кнеза Михаила. Тај догађај у
историографији назива се Вучићевом буном. После кнежевог бекства образовано је 9.
септембра 1842. Привремено правленије у којем је Петронијевић био председник, а он
предводитељ народа. Главни задатак ове владе било је проглашење Александра
Карађорђевића за кнеза што је и обављено у логору на Врачару 14. септембра. У том
избору имао је пресудну улогу. Када је Порта признала новог кнеза, образована је 7.
новембра 1842. влада у којој је био попечитељ внутрених дела. Са те дужности је
одступио 20. јуна 1843. због противљења руске владе промени на престолу Србије.
Руска влада захтевала је и да се Вучић и Петронијевић удаље из земље, што су они и
учинили у августу 1843. За време другог егзила у Турској боравио је у Видину и
Цариграду. У Србију се вратио у августу 1844. и тада му је приређен величанствен
дочек. Када је крајем септембра 1844. избила Катанска буна, од кнеза Александра добио
је специјално пуномоћје за њено гушење. Тада је само за њега, 6. октобра 1844,
установљен чин војводе с титулом „превасходитељства”, а после угушења буне, 15.
новембра 1844. и звање кабинетског саветника. У току буне, иако је поступао према
датим налозима, испољио је изузетну строгост и суровост, што је било у складу са
његовим карактером. Са кнезом Александром и већином уставобранитеља разишао се
1845. а у политичкој борби подржавала га је руска дипломатија, те је постао истакнути
заговорник руског утицаја у Србији. На Петровској скупштини у Крагујевцу у јулу 1848,
у присуству великог броја својих присталица, приморао је кнеза Александра и владу да
испуне његов захтев у вези са смењивањем појединих државних чиновника. Упркос тој
победи, када се чинило да је његов утицај на државне послове неограничен, кнез и влада
су спроводили политику његове систематске изолације. Илија Гарашанин одмах по
ступању на место кнежевог представника пензионисао га је 6. октобра 1852. Политички
је рехабилитован пред крај владавине кнеза Александра, када је постављен за
председника Савета (12. IV 1858—27. I 1859). Како на Светоандрејској скупштини није
успео да осујети повратак кнеза Милоша на престо, повукао се у своју кућу у близини
Калемегдана. По доласку кнеза Милоша у Србију у јануару 1859. на превару је ухапшен,
поведена је истрага због штете нанете приврженицима династије Обреновић од 1839. до
1844. Пошто се разболео, пребачен је у Војну болницу, где је с кнез Милошевим знањем
отрован. Непосредни извршиоци његовог убиства били су доктор Карло Белони и шеф
Главне војне управе Младен Жујовић. Умро је у мукама, а наредног дана сахрањен је у
обичном сељачком оделу. Његови посмртни остаци пренети су 1903. у задужбинску
цркву у Закути у Гружи.
Био је велики демагог. Представљао се као истински народни трибун, заштитник
народних интереса пред бирократизованим државним апаратом. Своје сељачко одело,
иако је стекао велико богатство, није мењао, а његова кућа била је права народна
канцеларија у коју су слободно долазили сељаци из унутрашњости Србије. Попут кнеза
Милоша, у чијој је сенци политички стасавао, знао је потребе и осећао менталитет
српског сељака, те су га уставобранитељи у борби против Обреновића истурили у први
план. Био је надарени говорник и умео да понесе Народну скупштину, нарочито у време
од 1839. до 1844. То је један од разлога што је скупштина сазивана само два пута, 1848.
и 1858, када је прешао у опозицију кнезу Александру. Способан да угуши и подигне
буне, није умео политички и стрпљиво да делује, па је у мирнијим временима
потискиван у други план. Био је човек источњачких манира и понашања, загрижени
партајиста, доследан у мржњи према противницима, било да су то Турци или политички
неистомишљеници, среброљубив, али и човек који је од слуге и сиромашка за четврт
века постао један од најутицајнијих људи у Србији и најистакнутијих политичара
нововековне српске државе.
Женио се два пута. Са првом женом Перуником имао је четворо деце: Стевана,
Станку, Илију и Анку. С другом, Гркињом Агнијом, оженио се 1827. и са њом није имао
порода. Био је крупан, правилних црта лица и малих очију. Глас му је био танак и у
обичном разговору говорио је мало. Знао је сваког да саслуша, чак и своје противнике.
Први је хтео да поведе [[Устанак|буну]] против [[Турци|Турака]], али га је [[Милош Обреновић]] спречио у томе, мислећи да је превише рано за то. Био је први српски полицајац и чувар Милошевог режима за време [[Ђакова буна|Ђакове буне]] 1825. и [[Милетина буна|Милетине буне]] 1835, а потом жестоки противник и [[уставобранитељи|уставобранитељ]]. Заједно са [[Аврам Петронијевић|Аврамом Петронијевићем]] и [[Јеврем Обреновић|Јевремом Обреновићем]] учествовао је у раду Првог намесништва (1839-1840). Био је један од најбогатијих и најмоћнијих Срба свог времена. Преминуо је под неразјашњеним околностима 1859. године.
| |||