Други лионски сабор — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Disambiguated: Римокатоличка црква → Католичка црква, Угарска → Краљевина Угарска, Зилоти → Зилоти (православље) |
||
Ред 2:
{{прерађивање|||||Историја}}
Ромејски Цар [[Михајло VIII Палеолог|Михаило VIII Палеолог]], попустио је под притиском
▲Ромејски Цар [[Михајло VIII Палеолог|Михаило VIII Палеолог]], попустио је под притиском латинских јеретика [[Римокатоличка црква|римокатоличких]] и сложио се да се сазове Сабор сједињења Грка и Латина. Сабор је сазвао 4. маја [[1274|1274.]] године римски [[Papa Grgur X|папа Григорија Х]] (1271—1276). у [[Лион]]у. [[Православна црква|Православни]] грчки посланици, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет „Fideli”, који је потврдио да [[Свети дух|Свети Дух]] исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела.
Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а [[Патријарх Јован XI]] (1275—1282) прихватио помирење, [[Грчка православна црква]] није прихватила унију са римокатоличким латинским јеретицима. Штавише, Цар није примио обећану помоћ од Лионског Сабора. Напротив, Царева унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник [[Андроник II Палеолог|Андроник II]] (1282—1328).
Линија 14 ⟶ 12:
Међутим! Син Царев, млади Андроник је током ових драматичних догађаја био у сталној сенци свог великог оца. Зарад дипломатских разлога Андроник је ожењен Аном, ћерком угарског Краља Стефана 1274. године, која му је родила два сина, будућег Михајла IX (рођ. 1277. године) и Константина, али је умрла 1281. године.
Брачни савез са [[Краљевина Угарска|Угарском]] био је необично важан у византијској балканској политици пошто се крајем 13-ог века [[Историја српског народа|Немањићка Србија]] показала као озбиљан такмац за превласт над вардарском [[Македонија (област)|Македонијом]]. Српски краљ [[Стефан Урош II Милутин]] је 1282. почетак своје владе обележио заузимањем [[Скопље|Скопља]] и Михајло је умро 11-ог децембра исте године у току припрема за поход против Срба.
Андроник је за очеву смрт сазнао у Селимбрији на [[Мраморно море|Мраморном мору]] па се упутио у Цариград где је странка Православних сматрала покојног Михајла за јеретика и тиранина. Андроник је врло брзо одбацио унијатску политику а унијатски [[Патријарх Јован Век]] је смењен 26-ог децембра са Патријаршијског Трона па је стари и практично непокретни Јосиф враћен.
Линија 22 ⟶ 20:
И поред одбацивања Уније, Цар ипак није задовољио све стране унутар Цркве јер се сматрало да Андроник није био легитимни владар као син јеретика
[[Зилоти (православље)|Зилоти]] су успели да организују суђење Јовану Веку и његовим најближим сарадницима у чувеној Богородичиној Цркви у цариградској четврти Влахерни [[1285|1285.]] године. Нови Патријарх Григорије II је затим издао Томос са осудом јереси Јована Века, али је тиме изазвао протесте Теолепта Филаделфијски који је сада поставио питање патријархове правоверности у доктринарим питањима православне теологије.
Патријарх је смењен по овој основи после новог синода у јуну 1289. године и након четири месеца црквеног удовиштва изабран је строги аскета [[Атанасије I Цариградски|Атанасије I]]. Избор Монаха Атанасије није умирио духове и убрзо је пружио нове поводе за даље полемике и сукобе.
| |||