Француско-пруски рат — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
м Разне исправке |
||
Ред 67:
Било је чак експеримената са бестрзајним топовима – у [[Немачка|Немачкој]] Виле (нем. Wille) а у [[Француска|Француској]] Ланглоа (фр. Langlois) – чија је очигледна предност била та да су могли да пуцају без прекида јер не би морало после сваке испаљене гранате да се чека да се топ откотрља уназад па докотрља опет натраг. А када се пешадија увукла у ровове да би избегла хоризнталну артиљеријску ватру, артиљерија је одговорила [[хаубица]]ма – топовима чије гранате су се пењале у вис а потом се стрмо обрушавале у ров, међу пешадију.
За немачку тактику током тог рата настала је нова реч – „ауфтрагстактик“, што би могло да се преведе као „тактика испуњавања налога“. Била је једноставна али веома ефектна. Команданти фронтовских јединица имали су, у оквиру опште стратешке замисли, слободно да марширају у правцу топовске грмљавине, јер се могло очекивати да је пресудни притисак тамо где топови грувају. Стратешка генијалност генерала [[Хелмут фон Молтке Старији|Хелмута фон Молткеа]] (нем. Helmuth Karl Bernhard Graf von Moltke) – (
Пешадија је веома брзо научила да је самоубиство ходати постројен, парадно, у сусрет пушчаним цевима, сада када су се пушке биле са репетирањем и пуњењем одстарга. Јер сада су пушке секле све живо, разарујћи и строј и чету. На [[битка код Шпихерена|Шпихерену]] (нем. Spicheren), [[8. август]]а [[1870]].г., око 12% од 42000 постројених Пруса је било погинуло или рањено у року од 12 сати – углавном од пушчане и артиљеријске паљбе из близине. Касније ће пруски генералштаб анализирати битку код Шпихерена и саставити математичке таблице о броју погинулих и рањених. Десет дана касније, [[18. август]]а, код места [[битка код Гравелота|Гравелот Сен Прива]] (фр. Gravelotte St. Privat), принц [[Август од Виртенберга]] наредио је једном гардијском пуку да јуриша у збијеној формацији, без подршке артиљерије, узбрдо, али зато са звуцима својих труба и бубњева, на укопану француску пешадију наоружану пушкама шаспоовкама. Резултат је био потпуни масакр: за 20-ак минута погинуло је 8000 вијника и официра – 68% укупног састава те јединице. Нико од Пруса није успео да се примакне Французима ближе од 550 метара. Овај догађај је био само наговештај оног најгорег што ће се дешавати 40 година касније.
Ред 75:
Друго, Пруси су [[30. октобар|30. октобра]] у близини [[Париз]]а изнашли нову тактику. Противнапад пруске гарде није био у јасно постројеним формацијама, него су од једног до другог војника била велика растојања и сваки се заклањао и скривао иза разних неравнина на терну и тиме нигде нису били „велика мета“, у јуриш је полазила час једна час друга група али увек уз жестоку ватрену подршку осталих – који су баш тада највише гађали Французе. Тек [[1917]].г. немачка армија вратиће се овој тактици, употребом тзв. „јуришних одреда“.
Коњица се још увек сматрала елитним родом војске. али, овај рат ће разоткрити чињеницу да је сада коњица имала само две могућности – да изврши самоубиство јуршајући ли да не ради ништа. [[5. август]]а [[1870]].г., фрнацуски генерал А.Е. Мишел (фр. Michelle) је посало своју бригаду кирасира да галопом, низ једну падину, на пруску пешадију, код места [[битка код Мосброна|Мосброн]] (фр. Morsbronn-les-Bains). Било је уништено свих девет одреда кирасира, а колико је до данас познато, није погинуо ни један пруски војник. [[14. август]]а, француски коњаници, такође кирасири, припадници једног пука француске Царске гарде, жртвовани су код [[битка код Резонвила|Резонвила]] (фр. Rezonville), у сличном самоубилачком јуришу на пруску пешадију. А код [[битка код Седана|Седана]] је [[1. септембар|1. септембра]] [[1870]].г. француска коњица којом је командовао генерал Жан. А. Маргерит јуришала више пута узастопно на немачку пешадију. Било је то херојски, па је чак и пруски краљ [[Вилхелм I Немачки|Вилхемл I од Хоенцолерна]] (нем. Wilhelm Friedrich Ludwig von Hohenzollern) - (
Али, и више но очигледну лекцију из овога нико није хтео да научи. Команданти су у будућим ратовима напросто игнорисали масакре код Мосброна, Резонвила и Седана. Радије су указивали на једини светао пример: у [[битка код Вионвила|бици код Вионвила]] (фр. Vionville), [[16. август]]а, шест ескадрона пруске коњице у јуришу је прегазило француску топовску линију, и на тај начин спасило немачку пешадију која је до тог тренутка била у критичној ситуацији, под неподношљивом паљбом. Коњицом која се тог дана тако добро паказала командовао је генерал [[Адалберт фон Бредов]] (нем. Adalbert von Bredow), а тај јуриш је остао упамћен као „јахање у смрт“. Био је то вероватно последњи масовни збојени јуриш коњице, чизма-до чизме, у историји европских ратова. Па ипак, та једна једина победа одржала је углед коњице као рода војске, све до следећег рата. У осталим ситуацијама током [[француско-пруски рат|француско-пруског рата]], коњица је била од користи само за извиђање и за изненадне бнападе на противничке линије снабдевања.
Ред 81:
Артиљерија је свакако битно утицала на коначан исход рата. Крупови челични топови који су се пунили од назад, са гранатама које су експлодирале у тренутку удара у мету, и са високом прецизнишћу, увели су човечанство у нову еру примењене технологије. [[Битка код Седана]] је показала надмоћ артиљерије. Нпр. на месту званом [[Боа де Ла Гарен]], десет немачких батерија је измасакрирало Французе који су били у једној шуми. Свака батерија је гађала други сектор шуме, а у свакој батерији сваки топ је гађао са другачијом елевацијом и самим тим са другачијим дометом, тако да је је цела шума поново и поново била прочешљавана гранатама. Французи су покушавали да се повуку, али излазећи на отворен простор страдали су још горе, тако да су били принуђену да се врате у шуме где су их непрекидно Пруси гранатирали. На крају су цели француски батаљони побацали оружје и предали се. После битке, Пруси су, разгледајући резултате своје артиљерије и сами били импресионирани: „ ''... Гомиле крша и лома а браниоци ... леже посвуда, језиво покидани гранатама; овде труп, а 30 или 40 метара даље, рука; на каменитим и песковитим деловима терена, на много места барице крви. Свуда унаоколо пушке и мачеви, ранчеви и муниција, разнешена запрежна кола од којих је понегде остал само руда, тамо и амо колски точкови; и велики број коња, језиво раздераних и искасапљених ...'' “.
[[Битка код Седана]] је такође демонстрирала и хладнокрвност немачких лидера. Канцелар [[Ото фон Бизмарк]] (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck) – (
Французи никако нису успевали да пронађу своје јединице. Курири су им лутали, јер нису знали да нађу пут. Команданти су, без мапа, наређивали да војска крене у погрешном смеру. Од мртвих коња и запаљених кола није могло да се прође кроз веома битна „уска грла“ на многим путевима. Трупе су марширале све док све док се не би судариле са другим, такође француским трупама, које су ишле у супротном правцу а да нису знале куда иду. Укратко, био је то, слободно се може рећи, Марфијав закон примењен на ратовање. Међутим [[, битка код Седана|битка код Седана]] је и Прусе присилила да схвате да је француски народ одбио да прихвати пораз своје империјалне армије и заробљавање [[НаполеонаIII|Наполеона III]] (фр. Charles Louis Napoleon Bonaparte) – (
И, надасве, имитирајући начин како су се Шпанци својевремено одупирали [[Наполеон I Бонапарта|Наполеону I]], Французи су прибегли герилском раовању. Биле су створене специјалне јединице зване франк-тирери (фр. franc-tireur) да блокирају друмове, нападају пруске колоне за снабдевање, минирају мостове, тунеле и пруге. Из [[Италија|Италије]] је стигао чак и остарели италијански револуционар [[Ђузепе Гарибалди]] (итал. Giuseppe Garibaldi) – (
Реакција Пруса на ову француску партизанску акцију била је изненеађујуће уздржана. Герилцима се углавном није признавао статус војске, а када су се Французи због тога жалили [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарку]], он им је хладно одговорио: „''На нашем дрвећу се још познају трагови конопаца, где су ваши генерали вешали наше људе''“ – мислећи на француску окупацију [[Пруско краљевство|Прусије]] између [[1806]]. и [[1814]].г. Али, није било масовних егзекуција француских цивила, нити рушења целих села. Овако блага реакција очигледно је веома изненадила америчког генерала [[Филип Шеридан|Шеридана]]. Сигурно имајући на уму своје сопствене рече из кампање у долини Шенандоа (енг. Shenandoah) [[1864]].г., генерал [[Филип Шеридан|Шеридан]] је саопштио пруском генералштабу да би „''исправна стратегија''“ била да се „''становништву нанесе толико патње, да они почну да моле за мир, и да присиле своју владу да затражи мир“. [[Филип Шеридан|Шеридан]] је рекао Прусима како се ратовало у [[Сједињене Америчке Државе|САД]]: „Народу не сме да остане ништа, само очи за плакање због рата''“.
Ред 91:
Француску масовно мобилисану армију (фр. sortte en masse) смрвиле су пруске регуларне трупе [[битка код Орлеана|код Орлеана]] (фр. Orléans) и [[битка код Ле Мана|код Ле Мана]] (фр. Le Mans). Француске трупе су се претвориле у хореде уморних и гладних, спреминих на побуну. Француска је морала да затражи мир. Генерал фон Молтке је, међутим, био савршено спреман да својим трупама гони остатке француске војске низ долину [[Лоара|Лоаре]] (фр. Loire) све до шпанске границе. Он је увидео да се примиче тренутк једне фундаментален одлуке – „''Питање гласи, шта је боље, увежбана армија, или грађанска милиција ... Ако Французи успеју да нас избаце из Француске, све силе ће увести систем милиције, али, ако ми победимао, свака држава ће нас имитирати, успоставиће стајаће армије кроз које ће путем војног рока морати да прође свако.''“
Најзад се тежиште одлуке (нем. Schwerpunkt) преместило у опкољени [[Париз]] – град који је сматран и краљицом [[Европа|Европе]] и модерним [[Вавилон]]ом. На француској страни, [[Леон Гамбета|Гамбета]] је био мобилисао нове армије грађана, не толико да би потукао Прусе, но више да би олакшао положај самих Парижана. Пруси су пак, одлучили да опседају и освоје град као да је једина од тврђава [[Себастијен ле Претр де Вобан|Себастијана де Вобана]] (фр. Sébastien Le Prestre de Vauban) - (
Стратегија, ипак није толико ствар геометрије, колико политике, а политика је ствар традиције и интерса. Сада се један тако велики град нашао под гранатирањем топова калибра 150 мм и минобацача калибра 210 мм. Дневно је на град падало 200 до 300 граната. Парижани су на разне начине покушавали да одрже контанкт са спољним светом. Поставили су телеграфски кабл по дну реке [[Сена|Сене]] (фр. Seine), али су га Пруси прво прислушкивали а онда, када нису могли да дешифрују поруке, багером су га извадили са блатњавог дна и покидали. Покушај да се поруке пуштају да плутају низ [[Сена|Сену]] у шупљим куглама од цинка пропао је на сличан начин. Поруке написане врло, врло ситно, па обавијене око ножице голуба писмонише често су пропадале јер су голубови одлетали којекуда а не где је требало. Највише успеха је било постигнуто са балонима, којима је узгон био обезбеђиван помоћу новог „угљеничног гаса“. Било је око 65 балона, а они су до краја рата успели да пренесу око 11 тона поште из града. Само неколико балона је ветар однео у море, или Прусима у руке.
Ред 97:
Опсада је била организована много више са намером да се сломи морал цивила, но да се униште браниоци. најгоре су прошли жене и деца, нарочито они из ниже средње класе услед несташице млека и свежег поврћа и воћа. Пљачкање и крађе су се повећавале драматично. „Месари“ специјализовани за клање и транжирање паса и мачака имали су нагли пораст бизниса, нарочито у оним мало опакијим улицама [[Париз]]а. Причале су се легенде о менијима у ресторанима у близини зоолошког врта, да се тамо могло наручити шницле од бизона, камиле, слона, вапитија, јака и зебре, али то су ипак, још увек, недевољно поткрепљена нагађања. У сваком случају, ова опсада је тек наговештавала како ће рат изгледати, у будућности, становницима великих градова.
Овај рат је разоткрио и нека трвења које су била неминовна код тако огромних подухвата. Док се [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарк]] огорчено жалио да генерали намерно прикривају чињенице од њега; фон Молтке се жалио да му се [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарк]] стално трпа у чисто војна посла. Ове препирке је указивала на једну суштинску одлику модерног ратовања. За [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарка]], рат је је, сходно схвтањима [[Карл фон Клаузевиц|Карла фон Клаузевица]] (нем. Karl von Clausewitz) – (
[[Француско-пруски рат]] је изазвао огромну олују нацонализма и ксенофобије и у [[Француска|Француској]] и у немачким земљама. Показало се да је најзлослутнији проблем модерног рата међу нацијама баш та јаван радикализација ратовања – проблем из кога ће проистећи велике катастрофе у новијој немачкој историји, па и два велика пораза у првој половини [[20. век|XX века]].
|