Француско-пруски рат — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 67:
Било је чак експеримената са бестрзајним топовима – у [[Немачка|Немачкој]] Виле (нем. Wille) а у [[Француска|Француској]] Ланглоа (фр. Langlois) – чија је очигледна предност била та да су могли да пуцају без прекида јер не би морало после сваке испаљене гранате да се чека да се топ откотрља уназад па докотрља опет натраг. А када се пешадија увукла у ровове да би избегла хоризнталну артиљеријску ватру, артиљерија је одговорила [[хаубица]]ма – топовима чије гранате су се пењале у вис а потом се стрмо обрушавале у ров, међу пешадију.
 
За немачку тактику током тог рата настала је нова реч – „ауфтрагстактик“, што би могло да се преведе као „тактика испуњавања налога“. Била је једноставна али веома ефектна. Команданти фронтовских јединица имали су, у оквиру опште стратешке замисли, слободно да марширају у правцу топовске грмљавине, јер се могло очекивати да је пресудни притисак тамо где топови грувају. Стратешка генијалност генерала [[Хелмут фон Молтке Старији|Хелмута фон Молткеа]] (нем. Helmuth Karl Bernhard Graf von Moltke) – ([[1800]]-[[1891]]1800—1891.г.) састојала се у томе што је био способан да се прилагоди околностима оним темпом како су околности искрсавале, а није присиљавао своје армије да се уклопе као коцкице у неки унапред нацртан план – укратко, фон Молтке је, за своје време, био брилијантни опортуниста.
 
Пешадија је веома брзо научила да је самоубиство ходати постројен, парадно, у сусрет пушчаним цевима, сада када су се пушке биле са репетирањем и пуњењем одстарга. Јер сада су пушке секле све живо, разарујћи и строј и чету. На [[битка код Шпихерена|Шпихерену]] (нем. Spicheren), [[8. август]]а [[1870]].г., око 12% од 42000 постројених Пруса је било погинуло или рањено у року од 12 сати – углавном од пушчане и артиљеријске паљбе из близине. Касније ће пруски генералштаб анализирати битку код Шпихерена и саставити математичке таблице о броју погинулих и рањених. Десет дана касније, [[18. август]]а, код места [[битка код Гравелота|Гравелот Сен Прива]] (фр. Gravelotte St. Privat), принц [[Август од Виртенберга]] наредио је једном гардијском пуку да јуриша у збијеној формацији, без подршке артиљерије, узбрдо, али зато са звуцима својих труба и бубњева, на укопану француску пешадију наоружану пушкама шаспоовкама. Резултат је био потпуни масакр: за 20-ак минута погинуло је 8000 вијника и официра – 68% укупног састава те јединице. Нико од Пруса није успео да се примакне Французима ближе од 550 метара. Овај догађај је био само наговештај оног најгорег што ће се дешавати 40 година касније.
Ред 75:
Друго, Пруси су [[30. октобар|30. октобра]] у близини [[Париз]]а изнашли нову тактику. Противнапад пруске гарде није био у јасно постројеним формацијама, него су од једног до другог војника била велика растојања и сваки се заклањао и скривао иза разних неравнина на терну и тиме нигде нису били „велика мета“, у јуриш је полазила час једна час друга група али увек уз жестоку ватрену подршку осталих – који су баш тада највише гађали Французе. Тек [[1917]].г. немачка армија вратиће се овој тактици, употребом тзв. „јуришних одреда“.
Коњица се још увек сматрала елитним родом војске. али, овај рат ће разоткрити чињеницу да је сада коњица имала само две могућности – да изврши самоубиство јуршајући ли да не ради ништа. [[5. август]]а [[1870]].г., фрнацуски генерал А.Е. Мишел (фр. Michelle) је посало своју бригаду кирасира да галопом, низ једну падину, на пруску пешадију, код места [[битка код Мосброна|Мосброн]] (фр. Morsbronn-les-Bains). Било је уништено свих девет одреда кирасира, а колико је до данас познато, није погинуо ни један пруски војник. [[14. август]]а, француски коњаници, такође кирасири, припадници једног пука француске Царске гарде, жртвовани су код [[битка код Резонвила|Резонвила]] (фр. Rezonville), у сличном самоубилачком јуришу на пруску пешадију. А код [[битка код Седана|Седана]] је [[1. септембар|1. септембра]] [[1870]].г. француска коњица којом је командовао генерал Жан. А. Маргерит јуришала више пута узастопно на немачку пешадију. Било је то херојски, па је чак и пруски краљ [[Вилхелм I Немачки|Вилхемл I од Хоенцолерна]] (нем. Wilhelm Friedrich Ludwig von Hohenzollern) - ([[1797]]-[[1888]]1797—1888.г.; пруски краљ од [[1861]]. а немачки цар од [[1871]].г.), са дивљењем на француском језику „''Ah! Les braves gens!''“, али заправо, и они су починили самоубиство. Оних последњих неколико преживелих француских коњаника вратили су се без икакве борбе, у тишини, лагано, ка француским положајима – нико их није дирао; Пруси су се размакли и пропустили их, салутирајући у ставу мирно у знак поштовања.
 
Али, и више но очигледну лекцију из овога нико није хтео да научи. Команданти су у будућим ратовима напросто игнорисали масакре код Мосброна, Резонвила и Седана. Радије су указивали на једини светао пример: у [[битка код Вионвила|бици код Вионвила]] (фр. Vionville), [[16. август]]а, шест ескадрона пруске коњице у јуришу је прегазило француску топовску линију, и на тај начин спасило немачку пешадију која је до тог тренутка била у критичној ситуацији, под неподношљивом паљбом. Коњицом која се тог дана тако добро паказала командовао је генерал [[Адалберт фон Бредов]] (нем. Adalbert von Bredow), а тај јуриш је остао упамћен као „јахање у смрт“. Био је то вероватно последњи масовни збојени јуриш коњице, чизма-до чизме, у историји европских ратова. Па ипак, та једна једина победа одржала је углед коњице као рода војске, све до следећег рата. У осталим ситуацијама током [[француско-пруски рат|француско-пруског рата]], коњица је била од користи само за извиђање и за изненадне бнападе на противничке линије снабдевања.
Ред 81:
Артиљерија је свакако битно утицала на коначан исход рата. Крупови челични топови који су се пунили од назад, са гранатама које су експлодирале у тренутку удара у мету, и са високом прецизнишћу, увели су човечанство у нову еру примењене технологије. [[Битка код Седана]] је показала надмоћ артиљерије. Нпр. на месту званом [[Боа де Ла Гарен]], десет немачких батерија је измасакрирало Французе који су били у једној шуми. Свака батерија је гађала други сектор шуме, а у свакој батерији сваки топ је гађао са другачијом елевацијом и самим тим са другачијим дометом, тако да је је цела шума поново и поново била прочешљавана гранатама. Французи су покушавали да се повуку, али излазећи на отворен простор страдали су још горе, тако да су били принуђену да се врате у шуме где су их непрекидно Пруси гранатирали. На крају су цели француски батаљони побацали оружје и предали се. После битке, Пруси су, разгледајући резултате своје артиљерије и сами били импресионирани: „ ''... Гомиле крша и лома а браниоци ... леже посвуда, језиво покидани гранатама; овде труп, а 30 или 40 метара даље, рука; на каменитим и песковитим деловима терена, на много места барице крви. Свуда унаоколо пушке и мачеви, ранчеви и муниција, разнешена запрежна кола од којих је понегде остал само руда, тамо и амо колски точкови; и велики број коња, језиво раздераних и искасапљених ...'' “.
 
[[Битка код Седана]] је такође демонстрирала и хладнокрвност немачких лидера. Канцелар [[Ото фон Бизмарк]] (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck) – ([[1815]]-[[1898]]1815—1898.г.) је дипломатским путем припремио победу, тако што је информисао владу [[Белгија|Белгије]] да ако трупе француског маршала [[Патрис Мак Маон|Патриса Мак Маона]] (фр. Marie Edmé Patrice Maurice, comte de MacMahon) – ([[1808]]-[[1893]]1808—1893.г.), тзв. „шалонске трупе“ пређу у [[Белгија|Белгију]], а белгијска влада их не разоружа, онда [[Пруско краљевство|Прусија]] задржава себи право да их гони кроз [[Белгија|Белгију]]. На основу овога, генерал фон Молтке је био сигуран да сада има француске трупе у клопци. Након тога се, потпуно ноншалатно дошетао до висова изнад места [[Френо]]а, да заједно са Вилхелмом I и групом немачких принчева, уз које су ишли и бројни инострани војни посматрачи – међу њима и амерички генерал [[Филип Шеридан|Шеридан]] (енг. Philip Henry Sheridan) – (1831-1888. г.), један од главникомандујућих заповедника [[Север]]а – гледају како масе француских војника узалодно гину. [[Битка код Седана]] је учврстила немачку војно-оперативну вештину звану „кеселшлахт“ (нем. Kesselschlacht), што би се могло превести као битка у окружењу, тј . битка опкољавања и потпуног уништавања противника. То се одвијало тако што се опколе велике непријатељске снаге, а затим се дефанзивном тактиком, надмоћном паљбом, дочекује и уништава свака јединица која би покушала да се пробије из окружења.
 
Французи никако нису успевали да пронађу своје јединице. Курири су им лутали, јер нису знали да нађу пут. Команданти су, без мапа, наређивали да војска крене у погрешном смеру. Од мртвих коња и запаљених кола није могло да се прође кроз веома битна „уска грла“ на многим путевима. Трупе су марширале све док све док се не би судариле са другим, такође француским трупама, које су ишле у супротном правцу а да нису знале куда иду. Укратко, био је то, слободно се може рећи, Марфијав закон примењен на ратовање. Међутим [[, битка код Седана|битка код Седана]] је и Прусе присилила да схвате да је француски народ одбио да прихвати пораз своје империјалне армије и заробљавање [[НаполеонаIII|Наполеона III]] (фр. Charles Louis Napoleon Bonaparte) – ([[1808]]-[[1873]]1808—1873.г.; владао од [[1852]]-[[1870]]1852—1870.г.). На челу покрета који је захтевао „рат до краја“ (фр. la guerre a outrance) нашли су се [[Леон Гамбета]] (фр. Léon Gambetta) – ([[1838]]-[[1882]]1838—1882.г.) и [[Шарл де Фрејсине]] (фр. Charles Louis de Saulces de Freycinet) – ([[1828]]-[[1923]]1828—1923.г.). Поновo су на површину испловиле идеје из [[1793]].г. – уводи се цензура штампе, принудно читање патриотских текстова, реквирирање намирница и свега другог што је потребно фронту, регрутација и лекара, архитеката, инжињера и научника, укидање ограничења у погледу чина до кога се може напредовати; а почели су позиви да се врате масовне регрутације и комитети за јавну безбедност – укратко, да цела нација узме оружје у руке. Захваљујући само томе што је на мору била јача од [[Пруско краљевство|Прусије]], [[Француска]] је успела да увезе из Велика Британија|Велике Британије и [[Сједињене Америчке Државе|САД]] огроман број пушака, додуше збуњујуће разноврсних: винчестерке, ремингтонке, спенсерке и шарповке, шнајдерке и енфилдке.
 
И, надасве, имитирајући начин како су се Шпанци својевремено одупирали [[Наполеон I Бонапарта|Наполеону I]], Французи су прибегли герилском раовању. Биле су створене специјалне јединице зване франк-тирери (фр. franc-tireur) да блокирају друмове, нападају пруске колоне за снабдевање, минирају мостове, тунеле и пруге. Из [[Италија|Италије]] је стигао чак и остарели италијански револуционар [[Ђузепе Гарибалди]] (итал. Giuseppe Garibaldi) – ([[1807]]-[[1882]]1807—1882.г.), да потпомогне у спровођењу тактике „спржене земље“. Линија између војника и цивила веома брзо се распадала.
 
Реакција Пруса на ову француску партизанску акцију била је изненеађујуће уздржана. Герилцима се углавном није признавао статус војске, а када су се Французи због тога жалили [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарку]], он им је хладно одговорио: „''На нашем дрвећу се још познају трагови конопаца, где су ваши генерали вешали наше људе''“ – мислећи на француску окупацију [[Пруско краљевство|Прусије]] између [[1806]]. и [[1814]].г. Али, није било масовних егзекуција француских цивила, нити рушења целих села. Овако блага реакција очигледно је веома изненадила америчког генерала [[Филип Шеридан|Шеридана]]. Сигурно имајући на уму своје сопствене рече из кампање у долини Шенандоа (енг. Shenandoah) [[1864]].г., генерал [[Филип Шеридан|Шеридан]] је саопштио пруском генералштабу да би „''исправна стратегија''“ била да се „''становништву нанесе толико патње, да они почну да моле за мир, и да присиле своју владу да затражи мир“. [[Филип Шеридан|Шеридан]] је рекао Прусима како се ратовало у [[Сједињене Америчке Државе|САД]]: „Народу не сме да остане ништа, само очи за плакање због рата''“.
Ред 91:
Француску масовно мобилисану армију (фр. sortte en masse) смрвиле су пруске регуларне трупе [[битка код Орлеана|код Орлеана]] (фр. Orléans) и [[битка код Ле Мана|код Ле Мана]] (фр. Le Mans). Француске трупе су се претвориле у хореде уморних и гладних, спреминих на побуну. Француска је морала да затражи мир. Генерал фон Молтке је, међутим, био савршено спреман да својим трупама гони остатке француске војске низ долину [[Лоара|Лоаре]] (фр. Loire) све до шпанске границе. Он је увидео да се примиче тренутк једне фундаментален одлуке – „''Питање гласи, шта је боље, увежбана армија, или грађанска милиција ... Ако Французи успеју да нас избаце из Француске, све силе ће увести систем милиције, али, ако ми победимао, свака држава ће нас имитирати, успоставиће стајаће армије кроз које ће путем војног рока морати да прође свако.''“
 
Најзад се тежиште одлуке (нем. Schwerpunkt) преместило у опкољени [[Париз]] – град који је сматран и краљицом [[Европа|Европе]] и модерним [[Вавилон]]ом. На француској страни, [[Леон Гамбета|Гамбета]] је био мобилисао нове армије грађана, не толико да би потукао Прусе, но више да би олакшао положај самих Парижана. Пруси су пак, одлучили да опседају и освоје град као да је једина од тврђава [[Себастијен ле Претр де Вобан|Себастијана де Вобана]] (фр. Sébastien Le Prestre de Vauban) - ([[1633]]-[[1707]]1633—1707.г.), из [[17. век|XVII века]].
 
Стратегија, ипак није толико ствар геометрије, колико политике, а политика је ствар традиције и интерса. Сада се један тако велики град нашао под гранатирањем топова калибра 150 мм и минобацача калибра 210 мм. Дневно је на град падало 200 до 300 граната. Парижани су на разне начине покушавали да одрже контанкт са спољним светом. Поставили су телеграфски кабл по дну реке [[Сена|Сене]] (фр. Seine), али су га Пруси прво прислушкивали а онда, када нису могли да дешифрују поруке, багером су га извадили са блатњавог дна и покидали. Покушај да се поруке пуштају да плутају низ [[Сена|Сену]] у шупљим куглама од цинка пропао је на сличан начин. Поруке написане врло, врло ситно, па обавијене око ножице голуба писмонише често су пропадале јер су голубови одлетали којекуда а не где је требало. Највише успеха је било постигнуто са балонима, којима је узгон био обезбеђиван помоћу новог „угљеничног гаса“. Било је око 65 балона, а они су до краја рата успели да пренесу око 11 тона поште из града. Само неколико балона је ветар однео у море, или Прусима у руке.
Ред 97:
Опсада је била организована много више са намером да се сломи морал цивила, но да се униште браниоци. најгоре су прошли жене и деца, нарочито они из ниже средње класе услед несташице млека и свежег поврћа и воћа. Пљачкање и крађе су се повећавале драматично. „Месари“ специјализовани за клање и транжирање паса и мачака имали су нагли пораст бизниса, нарочито у оним мало опакијим улицама [[Париз]]а. Причале су се легенде о менијима у ресторанима у близини зоолошког врта, да се тамо могло наручити шницле од бизона, камиле, слона, вапитија, јака и зебре, али то су ипак, још увек, недевољно поткрепљена нагађања. У сваком случају, ова опсада је тек наговештавала како ће рат изгледати, у будућности, становницима великих градова.
 
Овај рат је разоткрио и нека трвења које су била неминовна код тако огромних подухвата. Док се [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарк]] огорчено жалио да генерали намерно прикривају чињенице од њега; фон Молтке се жалио да му се [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарк]] стално трпа у чисто војна посла. Ове препирке је указивала на једну суштинску одлику модерног ратовања. За [[Ото фон Бизмарк|фон Бизмарка]], рат је је, сходно схвтањима [[Карл фон Клаузевиц|Карла фон Клаузевица]] (нем. Karl von Clausewitz) – ([[1780]]-[[1831]]1780—1831.г.), био само „''продужење спољне политике једне земље другим средствима''“, па су, по његовом мишљењу, политичка разматрања остала најважнија. За фон Молткеа, чак и „тоатални рат“ против комплетне француске нације био је „''чисто војно питање''“. Чак ни када је био проглашен за Цара, [[18. јануар]]а [[1871]].г. Вилхелм I није успео да пресуди ко је од те двојце у праву – а тај неуспех ће задавати велике проблеме немачким планерима, цивилима и војним, током следећих пола века.
[[Француско-пруски рат]] је изазвао огромну олују нацонализма и ксенофобије и у [[Француска|Француској]] и у немачким земљама. Показало се да је најзлослутнији проблем модерног рата међу нацијама баш та јаван радикализација ратовања – проблем из кога ће проистећи велике катастрофе у новијој немачкој историји, па и два велика пораза у првој половини [[20. век|XX века]].