Ултрасонографија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 23:
Први покушаји медицинских стручњака да завире у унутрашњост човековог тела и испитају изглед и стање његових унутрашњих шупљина и канала, отпочели су у првој половини 19. века. Ова прича о развоју применене ултразвука у медицини вероватно би могла да почне са историјом мерења удаљености под водом помоћу звучних таласа (ултразвучног осцилатора-сонара, који је прво коришћен у ратне сврхе и то за откривање подморница). По тој логици ултразвучни скенери, који раде помоћу звучних таласа, могу се посматрати као један облик „медицинског“ ултразвучног осцилатора или сонара, којим се, уместо испитивања водом испуњених шупљина, испитује изглед и стање унутрашњих шупљина и канала човековог организма.
Веома високе фреквенције звучних таласа, изнад граница људског слуха, открио је енглески научник Френсис Галтон 1876. године, проналаском звиждаљке за псе са константном звучном фреквенцијом, назване по њему „Галтонова звиждањака“.
За даља изучавања високофреквентног ултразвука заслужан је италијански биолог Лазаро Спаланзани. Он је ове особине звучних таласа спознао 1794. код слепих мишева који су летели прецизно у мраку користећи ехо-рефлексију звучних таласа високе фреквенције (нечујни звук). На основу ових сазнања током 1826. швајцарски физичар Жан-Данијел Колдон успешно је користио „подводно звоно“ да одреди брзину звука у водама Женевског језера.
[[Датотека:Bundesarchiv Bild 183-L0711-0343, Berlin, Charité, Ultraschalluntersuchung.jpg|250px|мини|Ултразвучни апарат из 1972.]]
| |||